четвртак, 29. јануар 2015.

Sećanje na crvene mašnice

Sećanje na crvene mašnice 

Nikada nisam bila dobra curica. Onda dok su sve furale crvene mašnice i belu haljinicu, ja sam u istoj odeždi gazala po seoskom potoku loveći žabe kojima sam plašila mamu. Čak sam se , tobož slučajno, tako uparadirana, okliznula u poljskom veceu, upala do guše / što se kasnije pokazalo kao proročki pravac mog kretanja kroz život /, dobila prvo šmrk spiranje,a potom batine, da bi i nakon svih pokušaja da sa sebe skinem anđeoske epitete belila dobila i oreol uz pretnju: "Hajde da vidim smeš li opet!"
Za divno čudo, smela sam. O, kako sam samo smela! Oduvek su me privlačile granice kojima se drugi već nakon prve pretnje prstom nisu ni primicali. Oduvek sam gurala prst u šteker samo da proverim kojim intenzitetom ludila mogu da vladam dok se oko mene sve trese, usijava, grmi. Smela sam da se suprostavim svemu što je ugrožavalo moje malo svratište čiji parametri za boravak u njemu su bili ,i još su, pravda, sloboda i istina.
Takva svratišta su uglavnom prazna. I ja, kao samotnjak u svom svetu, spoznajem granice preko kojih samo hrabri koračaju. Nisu me brinula napuštanja, jer sam imala sebe. I nisu me plašile pretnje kojima su me se odricali, jer se nikad nisam odrekla onoga u čega verujem. Nisam se plašila ničega. Plašila sam se da ne izgubim slobodu. Slobodu da budem ono što jesam!
Sećanje na crvene mašnice u kosi još postoji. Da me nisu tako jako vezivali njima za svet, da me nisu stiskali belim haljinicama za svakodnevnicu i većinu, da me nisu štirkali jer tako se svi štirkaju, pa moraš i ti, možda nikada ne bih bila buntovnik. Bila bih još jedna u nizu dobrih curica kojima mame nedeljom nose šerpice sa ručkom i korpicu sa štrudlama od maka.
Ja svoje korpice pletem sama.
Moja štrudla nije od maka, već od ljubavi kojom sam kopala zemlju, napravila leju, posejala mak, sačekala da sazri, otresla mu tučak, samlela ga i spakovala u teglicu.
Moja supa nije mamina. Čak ni šerpica nije mamina!
Sve je moje.
Jednako moje kao i ono svratište. Kao i sloboda, istina, pravda i stav da mi nije teško da budem ostavljena da bih bila svoja.
Da bih bila slobodna da budem čovek.
Sećam se crvenih mašnica. Još uvek ih ponekad upletem u kosu. Da se setim opet. Da ne zaboravim.
Da ne zaboravim šta sam mogla biti da sam bez ikakvog otpora pristala samo na njih.

Pavica Veljović©