- Umeš li da mi objasniš zašto ljudi stradaju? Da li se to zove rat?
- Probaću, mada te ratove ni ja ne razumem. Ljudi stradaju ne od rata nego od samih sebe. Vidiš onu muvu na rubu našeg stola? Pogledaj kako bezglavo sakuplja mrvice.
- Vidim. Čini mi se da je nervozna.
- Nije. Ona samo žuri iz straha da ne nastrada. Sad je za našim stolom i naše joj mrvice utoljavaju glad, ali čim se nasiti, poleteće do sledećeg stola i nekih tuđih mrvica. Ustvari, ni naše ni tuđe nije njeno. Ona samo grabi ono što je pred njom, jer ni ti ni ja ne mrdamo makar i prstom da je sa svoga oteramo. Isto je i sa ljudima koji nam uzimaju pomalo svakodnevnice. Nećemo mi propasti ako nam uzmu mrvice, mislimo obe, ali ako to čine svaki dan.....
- Dobro, ubedila si me da nije kriva muva nego mi koji je mirno posmatramo kako raznosi naše. To nije rat. Šta je rat?
- Pogledaj mrava. Eno, tamo, tik ispod stola. Natovario je mrvicu koja je ispala halapljivoj muvi. U ovom trenutku on misli da je imao sreće i da će time nahraniti pun mravinjak gladnih usta. Ceo život tegli, sakuplja, vuče, ali mu ni na pamet ne pada da su to mrvice koje su nekom ispale ili ih je odbacio. On je srećan što makar i toliko dospeva do njega. Ćuti, vugli i ne pita se, samo neka dospeva.
- Zašto optužuješ mrava?! On je vredan, pošten, ne krade, bori se za sebe i svoje čestito! Za njega to nije obična mrvica! Rešiće problem gladi, njemu ne treba mnogo!
- Ne optužujem. Samo hoću da shvatiš da je i mravlja krivica upravo u svemu tome što si nabrojala. On mora da se pita baš zato, je je vredan! Nije suština imanja u poštenom sakupljanju mrvica, niti je glad stomaka jedina glad koju treba zadovoljiti.Mrav nikada neće videti rezultate svog poštenja, jer će se uvek naći nova muva koja će imati visinske ciljeve, takve su joj mogućnosti. Ali ako bi se mrav upitao o težini mrvice koju nosi, ako bi na tren strgnuo teret sa leđa i mrenu sa očiju, video bi da su muva i on ravnopravni, samo svako svoj cilj ostvaruje različitim sredstvima. U toj razlici sav je teret čovekov: ideologija ubeđivanja da se stvari ne menjaju, da tako mora.
- Hmh, shvatam. Dakle, zapravo za rat je najodgovorniji onaj ko te mrvice ostavlja?
- Nije. Ratovi su glupa pojava. Oni se ne zamajavaju sitnicama i mrvicama. Njih, zapravo, mrvice ne zanimaju, ali su im korisne. Kad pred muvu ili mrava baciš nekolicinu tih mrvica ni jedno od njih neće postavljati pitanje koliki deo je tvoj. Vođeni mišlju da je dobro makar i to malo, ni jedno ne primećuje da kusaju deliće rata, istog tog o kojem me pitaš, koji je od celine napravio, a ono šta drugo, do mrvicu.
- Mrvica po mrvica i eto rata. A gde su ljudi?
- Eh, ti ljudi. Zašto uvek njih mešati u ratove? Izgleda da bez ljudi ništa ne prolazi, ali mimo njih prolazi sve. Pa i rat. I ceo život ako oni tako reše. Tu i tamo ih ponešto okrzne, dokači, obori, rani, pa i usmrti, ali oni reše da sve zaborave, da se dignu, da ustanu i vaskrsnu. I da ponovo ratuju. Dakako, opet za mrvice.
- Ljuta si na ljude?
- Nisam. Pomalo sam razočarana, pomalo ih ne razumem, pomalo me nerviraju, ali ih ne mrzim. Mogla bih da im oprostim što su ljudi.
- Zašto da im opraštaš ljudskost?! Zar je to loša stvar?!
- Da ima ljudskosti, ne bi bilo ratova. Možeš li ti da im oprostiš to?
- Ne mogu. Ne umem da praštam ratove. Ja sam Dete.
#PavicaVeljović
- Probaću, mada te ratove ni ja ne razumem. Ljudi stradaju ne od rata nego od samih sebe. Vidiš onu muvu na rubu našeg stola? Pogledaj kako bezglavo sakuplja mrvice.
- Vidim. Čini mi se da je nervozna.
- Nije. Ona samo žuri iz straha da ne nastrada. Sad je za našim stolom i naše joj mrvice utoljavaju glad, ali čim se nasiti, poleteće do sledećeg stola i nekih tuđih mrvica. Ustvari, ni naše ni tuđe nije njeno. Ona samo grabi ono što je pred njom, jer ni ti ni ja ne mrdamo makar i prstom da je sa svoga oteramo. Isto je i sa ljudima koji nam uzimaju pomalo svakodnevnice. Nećemo mi propasti ako nam uzmu mrvice, mislimo obe, ali ako to čine svaki dan.....
- Dobro, ubedila si me da nije kriva muva nego mi koji je mirno posmatramo kako raznosi naše. To nije rat. Šta je rat?
- Pogledaj mrava. Eno, tamo, tik ispod stola. Natovario je mrvicu koja je ispala halapljivoj muvi. U ovom trenutku on misli da je imao sreće i da će time nahraniti pun mravinjak gladnih usta. Ceo život tegli, sakuplja, vuče, ali mu ni na pamet ne pada da su to mrvice koje su nekom ispale ili ih je odbacio. On je srećan što makar i toliko dospeva do njega. Ćuti, vugli i ne pita se, samo neka dospeva.
- Zašto optužuješ mrava?! On je vredan, pošten, ne krade, bori se za sebe i svoje čestito! Za njega to nije obična mrvica! Rešiće problem gladi, njemu ne treba mnogo!
- Ne optužujem. Samo hoću da shvatiš da je i mravlja krivica upravo u svemu tome što si nabrojala. On mora da se pita baš zato, je je vredan! Nije suština imanja u poštenom sakupljanju mrvica, niti je glad stomaka jedina glad koju treba zadovoljiti.Mrav nikada neće videti rezultate svog poštenja, jer će se uvek naći nova muva koja će imati visinske ciljeve, takve su joj mogućnosti. Ali ako bi se mrav upitao o težini mrvice koju nosi, ako bi na tren strgnuo teret sa leđa i mrenu sa očiju, video bi da su muva i on ravnopravni, samo svako svoj cilj ostvaruje različitim sredstvima. U toj razlici sav je teret čovekov: ideologija ubeđivanja da se stvari ne menjaju, da tako mora.
- Hmh, shvatam. Dakle, zapravo za rat je najodgovorniji onaj ko te mrvice ostavlja?
- Nije. Ratovi su glupa pojava. Oni se ne zamajavaju sitnicama i mrvicama. Njih, zapravo, mrvice ne zanimaju, ali su im korisne. Kad pred muvu ili mrava baciš nekolicinu tih mrvica ni jedno od njih neće postavljati pitanje koliki deo je tvoj. Vođeni mišlju da je dobro makar i to malo, ni jedno ne primećuje da kusaju deliće rata, istog tog o kojem me pitaš, koji je od celine napravio, a ono šta drugo, do mrvicu.
- Mrvica po mrvica i eto rata. A gde su ljudi?
- Eh, ti ljudi. Zašto uvek njih mešati u ratove? Izgleda da bez ljudi ništa ne prolazi, ali mimo njih prolazi sve. Pa i rat. I ceo život ako oni tako reše. Tu i tamo ih ponešto okrzne, dokači, obori, rani, pa i usmrti, ali oni reše da sve zaborave, da se dignu, da ustanu i vaskrsnu. I da ponovo ratuju. Dakako, opet za mrvice.
- Ljuta si na ljude?
- Nisam. Pomalo sam razočarana, pomalo ih ne razumem, pomalo me nerviraju, ali ih ne mrzim. Mogla bih da im oprostim što su ljudi.
- Zašto da im opraštaš ljudskost?! Zar je to loša stvar?!
- Da ima ljudskosti, ne bi bilo ratova. Možeš li ti da im oprostiš to?
- Ne mogu. Ne umem da praštam ratove. Ja sam Dete.
#PavicaVeljović
Нема коментара:
Постави коментар