Pisanje- moja strana sveta

Hajde da budemo na istoj strani sveta mi koji imamo svoj svet. Ćutim tišinu. Dajem pomen svemu ljudskom što je uništio Čovek.
Ne, nije ćutanje umetnička sloboda. To je umetnički ropac.

SLAVA (MU) I HVALA

Napišeš koju pametnu, izgradiš ime, obeležiš jedno vreme, hvale te i slave, klikću i aplaudiraju, a ti...
Skromno se povučeš u svoj svet, utišaš misli, emocije ostaviš na leru i pitaš se koliko su svesni da si umro? Njima si ostavio dušu.

Najbolja iskustva i uvide u život prenela sam na papir, pa napisala knjigu. I verujte mi, ništa od toga nisam primenjivala!
Zato i imam iskustva.

Poslednja plovidba

Šibaju valovi, spuštaju se jedra,
odnekud dolazi pesma sirene,
a ja još plovim po bespuću,
ranjen ko galeb, razbijen o stenje.

Moj brod ne tone! To samo krišom
puca pod palubom od memle načeta daska,
i još bih jednom da vidim lik čoveka
što crvotočina ništa mu ne mogaše.
Prikaži se, Čoveče, evo ti maska!

Vlažan mi duvan nozdrve para,
lulu odavno stiskam drhtavom rukom,
i moj brod se već dugo ljulja,
i puca, o, kako samo puca!
Stisnut čovekom, stisnut i mukom.

Hridi me mame! Odbrojava na starom satu ruinirane katedrale minut ćutanja
za sve borbe,
za sve ideale,
za sva moja besciljna lutanja.

Skalupiću jedra, spustiću sidro
baš uz žalopojku morske sirene
uz miris bure i snagu vetra
ugasiću motore, spustiću lulu,
nasukaću se na obalu i prigrliti stene
učiniću sve što se može.
Spomenik će mi biti propale bitke,
sveću će paliti na grobnici sahranjenih ideala,
lelekaće licemeri i probisveti,
narikače prepredene oguliće istinu do gole kože.
Samo te jedno molim:
čuvaj ovakve koji su kao ja.
Čuvaj brodolomnike, Bože.

More tihuje. Još samo iz daleka čuje se sirene poj
i mami, o, kako samo mami!
Opijen pesmom ko mirisom slobode plovim.
Zbogom hridi!
Zbogom morska zvezdo!
Zbogom obalo daleka!
Još jedan brodolomnik bez bure ode.

Greška

Nije greška biti dobar čovek!
Greška nastaje onda kad dozvolimo da loši primerci utiču da ljudska dobrota u nama umre. I pretvori se u glupi status kako je greška biti dobar!
Dobrota je odraz duše! A duša pripada svakom ko ne krije da je ima.
Sve što neki čovek učini loše meni, to nema veze sa mnom i ne pada mi na pamet da menjam svoju suštinu ili da zbog toga budem "nedobra".
To što je loš to je izmedju njega i njegove savesti.
Kakve ja veze imam s tim?
Ili bilo ko.
Ja ću da brinem onda kad ja učinim nešto loše.
A do tad....

Mom prijatelju

Ne drami,
ne luduj,
ne toni,
ne gubi se.
Kiša pada jer nikog nema da spreči kap da krene.
Ne lutaj,
ne tuguj,
ne skrivaj mrak,
ne zatvaraj izlaze.
Lavirint i slepac može da savlada ako ga za ruku drži onaj koji gleda u svetlo.
Ne plaši se,
ne drhti,
ne savijaj kolena,
ne zaustavljaj suze,
ne guši čoveka u sebi.
Izlaz ne vide samo oni koji su zatvorili sva vrata.
Pred tvojima već dugo kucam.
Zar ne čuješ?!
Zar me ne vidiš?!
Ja nisam sitnica.
Tebi treba neko da te neda!
Tu sam,
uz tebe sam.
Ali ti si daleko od svih.

Vanila sa naliv-perom

Imam svoju sobicu. Kutak udaljen od Svemira i sveta, zidove "okrečene" mnoštvom knjiga, zgužvanih neuspeha i olovki slomljenih srdaca. Imam svoj kutak. Ušuškan između mašte i realizma, sa mustrom od nadrealizma i filozofije, oslonjen na klackalicu sivih ćelija i kardijalnih dizni. Imam sve vreme ovoga sveta da čitam, pišem, lutam, da ćutim tišinu misli, da bojim oblake i budem daleko od svega, a blizu sebe. Imam to ćoše neba i "radi" me i "radim" ga i baš me briga za sve.
A onda izujem staklene cipelice sa visokom štiklom, okačim ih o klinove nadanja i bosim nogama stanem na zemlju.
Alo, sestro, ajmo napolje! Gde se gubiš? A deca?! A ručak?! A veš, muž, kum, brat, majka, otac?! A svinjokolj, a čvarci, pa topljenje masti sa čika Pajom, čitanje jutarnje štampe, ispijanje kafa sa drugaricama, domaći zadaci sa decom. A bašta i pas, a prijatelji, pa trula taraba do komšijskog svinjca, orah vetrom zalomljen, krčevina i tvorevina, nekalemljeni lešnik, promrzla mušmula i brdo ljudi koji s" Predvodnikom iz garaže viču:"Možel" kafa i fićok "mučenice", gazdarice?" A baba Mica sa zavidnim znanjem medicine za jednu babu i sto umirućih bolesti sa kojima već skoro vek izgura, pa ova tri psa sa svojim kučećim teskobama i dva mačka sa februarskim momentima tokom cele godine, na tone buva i šarenih laža, široka avlija, tesne opanke i tupa sekira.
Daj mi te staklene cipelice!
Obuj se-izuj se, obuj se-izuj se, obuj se... I tako ceo život prođe u raskoraku između snova i buđenja, opijen mirisom vanile i naliv-pera. I tako ceo život san smenjuju jave.

Vatra je ludilo

Presretnem sebe na putu ludila i viknem- stani! Dokle pomeraš granice koje niko ne vidi?! Žulja li te u glavi ili na duši? Gde nosiš terete besmisla? Nećeš videti istinu u ogledalu. Tamo je samo lik. Ako iz samoće ne proistekne suština badava cepaš cipele koračajući kroz sebe.
Ustani i hodaj bosa. Ne, nije žilet. To je ta vatra koja ispadne iz duše kad ćutiš sa sobom.
Tek vatra pod tabanima tera te u novo vaskrsnuće. Gazi! Vatra je tvoje ludilo.

Duša

Razviti dušu ne znači ogoliti je, ali je treba učiniti dostupnom svakom.... Da i oni, koji je nemaju, uvide kakvo dobro propuštaju.
Duša je Energija, a energija je neuništiva!
Zlo jeste.

Krst na putu

Pusti me da hodam. Stojiš na mom putu, I(z)rode, a to nije dobar znak. Nisu svi putevi obeleženi znakovima pravi. Moj je obeležen krstom. Razapet. Raskopan ukrivo, pa nasut oblutcima. Žulja, grebe, ranjava. Golgota ne postoji. Nju ste izmislili vi sa oreolom da otežate kretanja pravednika. Čak ste i đavola uspavali slatkorečivošċu, a mene ubeđujete da on nikad ne spava.
Pusti me da hodam. Ovo je moj put. Ovo je moj krst. Ne budi đavola u meni. Pravednici ne nose teret. Oni su sebi najveći.

Laž i korset

Sve što krije ispod korseta je laž. Obmana koju naziva ljubavlju. Tanka linija što deli čednost od greha. Običan mamac za požudu. Još jedan u nizu slomljenih ponosa kraj čaše pune razočarenja. Čemu nazdravlja izdaja kad gleda pravo u oči? Nisu li čaršavi zgužvane svile tragovi odlaska? Tuga i sreća u istoj ravni: prva ne zna za meru, druga zna biti nemerljiva. Tamo gde se gubi nema pobednika. Ni vatra ne bi gorela da je nije zapalio onaj ko je žudeo za toplinom. 
Ako bih rekla da verujem u ljubav osudili bi me oni koji su se o nju ogrešili. Ako bih veličala strast satirali bi me oni koji su sagoreli, te se ohladili. Ako bih rekla da ne verujem u ljubav bez strasti razapeli bi me baš ovi bezgrešno začeti koji i Njega razapeše u ime ljubavi.
Razmakni te mašnice oko vrata. Stegnuto srce jače boli. Koliko se samo muči duša koja napušta telo stisnuta čvrstinom korseta! Lažeš. Opet si plakala.

O dodvoricama

Ne mogu ja to tako kao većina danas: dvostruki aršini, dvostruke uloge, dvostruki stavovi. Otupeli, ogluveli, obnevideli misle, čuju i vide samo sebe i svoj interes. Ja kad presavijem više ne ispravljam. Origami nije igra već veština izgradnje nečeg celog. Kad pljunem ne ližem. Hipersalivaciju izazivaju žlezde, mene nesoji. Ne pravim se slepom kraj širom otvorenih očiju i uma, a mozak je ortopedsko pomagalo na koje se retki oslanjaju. Nit znam da cinculiram, nit mogu glavu da okrenem u stranu. Ukočena sam za deformisane vrste. Zato sam češće na krstu i panju nego na pijedestalu.
Dodvorice su čudnovata sorta. Kod njih sve nekako lako ide. Svi su im sjajni. Sve vole. Svima se dive. Svi im prijaju. Sve su sa sobom izmirili. Svima su zahvalni. Sve im je potaman. Sa svima se slažu. Svakog razumeju. Sve im je baš tako kako jeste. Svi su im divni, krasni, bajni, ali niko istinski nije njihov koliko su sami svoji; interesdžije, proračunati, sebičnjaci i slabići.
Neka, hvala, sama ću da se popnem na taj krst, ĉekam samo da sve ove prefinoće i predobroće i pretoploće i prehumanoće maknu sve svetce koji čekaju svoj red u Raju. Blještavilo vaših lažnih oreola izbi mi oči.
I sve ove reči iz usta.
Ni mi koji se ujedamo za jezik ne moźemo uvek da trpimo usta puna sopstvene krvi.

Neznalica

Oduvek sam volela žene koje znaju samo jednu stvar da rade. Ili znaju samo da vole, ili znaju samo da kuvaju, ili znaju samo da pevaju, plešu, glume, pišu, kopaju, slikaju, mese, šure, sade, računaju, prebiraju, govore, bore se, šminkaju, decu othranjuju, putuju.
Mi koje znamo od svega po malo ne znamo gde ċemo pre.
Oduvek sam volela žene koje samo jednu stvar znaju da rade. Njihovo je da trepċu, da budu lepe i da samo to jedno znaju. Sve ostalo umesto njih uvek ima neko drugi ko zna.
Ponekad poželim da sam od te sorte žena koje sam oduvek volela- neznalica.

Kad umre Čovek ?

Znati nešto što može biti pogubno za ljude, a ne reagovati, jer se to ne dešava tebi gore je od izdajstva. Gore nego da ti niko ne dođe na sahranu. Čim znaš, a praviš se lud i nije te briga ti si kao čovek već umro.

Gde su ljudi?

Stoje sami ovi što su Posebni,
Stoje sami ovi što su Retki,
Stoje sami ovi što su Ponosni,
Stoje sami ovi śto su Preiskreni,
Stoje sami ovi što su Napadani,
Stoje sami ovi što su Odbačeni,
Stoje sami ovi što su Nezamenljivi.
Gde su Ljudi da stanemo i mi koji nismo sami sa sobom?

Ego i čovek(oljublje)

Eh, šta su ti egoistični porivi u čoveku te u svemu vidi samoga sebe. Ispleteš uže za jednog, a obese se baš oni koji vazda vise na tuđim plotovima i grbačama. Taman posla da ċemo ih skidati! Kad sam čačkala mečku znala sam da će mi kad tad igrati uz talambas. A i današnji pokojnici nisu što su nekad bili. Potpuno su nezahvalni! Taman reše da juče umru, a zahvaljujuċi tebi vaskrsnu pre nego što im se duša sa telom rastavila, a oni ni hvala da ti kažu.
Čudan je život običnog Čudotvorca: mnogo je svetaca čije oreole vrti sam đavo, al' samo jedan je Bog. Stvarno mi nije lako, al' ja bih da ih pomilujem.

Volina na kvadrat

Meni je najteže sa ljudima koji su stagnični, koji samo jauču, a ništa ne preduzimaju da to nešto promene; sa onima koji imaju dvostruke aršine, filozofima celoživotnim, a ni abera od mrdanja guzice. Ili što bi rek'o Niče:" Makni mi se, kravo, s moje livade, ođe sam ja jedina volina."

Tuđina i suza

Nemoj da kreneš.
Stani tu gde jesi!
Hladnoće ne greju.
Pod tuđim se nebom
Jutro umiva suzom.

Ludi srpski narod

Desi mi se poĉesto da "pogrešno" procenim čoveka. Doduše, osetim ja ko je ko, ali eto, dajem šansu, pa izignorišem poĉetne osećaje, kao šatro ma dobar je, ajde ne peni, sve razumem, sve mi jasno, viŠ da nije normalna,,al' nije joj lako itd.... Sa takvima se rvem ceo život, zauzmem svoju kameru, sklopim režiju, podelim uloge i pravim predstavu. Inteligencija nije prednost u izboru, ali je primenjiva na "sluĉajeve" koji nikad ne shvate da su zamorĉići ośtroga uma. Dil mozga sa srcem: ti biraš prvi, ali posle ja dominiram.
A onda mi kažu: pa kako, bre, ti pametna žena, a tako ubodeš?!
Šta, bre, kako? Lepo. Ja pripadam ludom srpskom narodu, a mi da znamo da biramo Vučić nam ne bi bio ni obućar!

Zauvek

- Drži me.
- Hoću.
- Ne puštaj me.
- Neću.
-A šta ćemo sa koracima koji divljaju?
- Neka divljaju. Pitomo srce voli divljinu. Mi smo divljina.
- Mogle smo i da se mimoiđemo u susretu, ali susret nije želeo da mimoiđe nas.
- Tamo gde smo iste tu smo i različite. Nije li čar baš u tome da nas spajaju različite istosti?
- Čekaj, analiziram. Gde smo ono stale?
- Nismo stale. Gde stanem ti me poguraš, gde staneš tu sam uz tebe.
- Nikada nećemo stati.
- Nikada.
- Zauvek!
- Zauvek!

Pusti budalu

Ne mogu da krivim roditelje što su me dobro vaspitali. Ni oni nisu znali da mi se to nikad neće isplatiti.
Dobronameran savet fino vaspitanoj deci: pratite svoj prvi osećaj. Kad vidiš da je neko budala odstrani je odmah. 
Neće budala nikad nauĉiti da ceni kvalitete ĉoveka koji je vaspitan da bude ĉovek. To jaśi, to leĉi frustracije i liĉne nesreće, to zloupotrebljava i nipodaśtava, razara sve ĉega se dohvati, bez stida i srama, bez griže savesti, sa ludačkom potrebom da pod ĉizmu baci sve śto źeli da bude, a ne može da dosegne. Neka vas dobro vaspitanje ne sputa da kažete:" Dosta je!"
Postoje samo dve opcije ako se upustiš: da od budale napraviš pokojnika ili da od sebe napraviš budalu.

Na koga si ljut?

Na koga si ustvari ljut kad nešto nije po istini i pravdi: na ljude koji ne vide da treba nešto kod sebe da menjaju ili na sebe što ne možeš da se prilagodiš iskrivljenim vrednostima?
Otac mi je uvek govorio:"Što ti sve moraš da kažeš?" a i on je ustvari takav. Nastavnica istorije mi je u petom razredu rekla:"Jovanovićeva, imaš toliki jezik da bi mogla dvaput da obližeš ovu školu, ali i stila da znaš kad ga upotrebiti; uvek vrebaš završni momenat da zakucaš priču."
Uvek sam ispravljala "krive Drine". Nisam menjala ljude već sam se trudila da menjam situacije. Na bolje. Kad više nije imalo smisla odlazila sam iz priče koja nije poštena bez dalje želje da išta ulažem u istu, ponajmanje vreme. Polemike su besmislene sa onima koji ne vide gde greše, čija percepcija je u suprotnosti sa realnom, gde se sve vrti u krug ma odakle pođete, a ponavljanje ničemu ne vodi. Vrzino kolo u komunikaciji.
Ulazite u polemike s pametnim ljudima gde ne morate skrivati šta mislite i možete svakog sve da pitate! Tu se oštri mozak.
Na svakom drugom mestu džabe tupite jezik.