BRANKICA DAMJANOVIĆ ( NOVINAR I PISAC )

Није све онако како се чини, не. Чула сам много пута кад о неком шаљивџији кажу: "Благо њему, живеће сто година. Низашта се не секира". То је само наизглед тако. Моје искуство са људима који стално збијају шале и "терају" околину у необуздан смех је такво да сам готово сигурна да хумором покривају неку бол. Не може се увек бити насмејан и раздраган. За то је потребно бити дете или бити мудрац. Па и она дође време тишине. Или плача. Зашто да не. Код нас је још увек срамота рећи како се стварно осећамо и онда глумимо осећање које немамо. А то, читала сам, није здраво. Потискивање је увек одложена катастрофа, сразмерно јача дужини трпљења. Људски је осећати се повређено, бити љут или тужан. Мени није поребно да будем увек насмејана али ми је насушно потребно да будем споља оно што сам унутра. То је склад. То је јединство. Са собом. А кад се оно постигне, онда се лако уклапамо и у свет око нас. Тек кад смо и сами цели, са свим што јесмо, постајемо употребљив делић слагалице света.

 Hej, još mi "Dobro je" kruži po prijateljima , neverovatno! Od toliko knjiga koje sam davala na čitanje i zajam, Tvoja se ne zaustavlja kod kuće! Znači, "Dobro je , rekoh dragoj Brankici i najtoplije preporučujem njenu knjigu- "Dobro je" u kojoj svako slovo i redak otkucavaju ljudsku dušu, plene ljubavlju i životom, plemenitošću i svim onim vrednostima kojima Brankica, na način na koji ih ističe, nije dozvolila da budu zaboravljene. Hvala Ti!

O vaspitanju dece- sjajni Peđa Đurović

Možemo ih zvati darom od boga, možemo ih smatrati krunom ljubavi, možemo pragmatično da tvrdimo da su način da se produži ljudska vrsta. Koju god od opcija da odaberemo, deca su naše neprocenjivo blago, i ne postoji nijedan dovoljno dobar razlog da bismo se na bilo koji način poigravali njihovim sudbinama. Deca na ovaj svet dolaze anđeoski čista, njihove male duše bistre su poput suze, i svaki novopečeni roditelj prosto mora da bude svestan odgovornosti koja je od prvog dana na očevima i majkama. Dete se rađa sa određenim karakterom, i roditeljska najsvetija dužnost je da spozna osnovne osobine svog deteta, i da mu pomogne da se pripremi da na najbolji i najbezbolniji način zakorači u život. Novorođenče je u prvoj godini svog života prirodno vezano za majku, i njegova svest reaguje na instiktivnom i životinjskom nivou, kada se sve svodi na zadovoljenje osnovnih fizioloških potreba i ne osećaj sigurnosti. Tek sa navršenih godinu dana u mozgu deteta počinju da se odvijaju reakcije koje utiču na formiranje psihe tog malog bića, i taj proces traje do pete godine starosti, tako da je to period u kome roditelji moraju da daju svoj maksimum kada je o vaspitanju reč.
Sistem vrednosti u 21. veku je na globalnom nivou u potpunosti izokrenut, i to je nešto sa čime se suočava ceo ljudski rod. Ne želeći da ulazim u detaljnu analizu razloga zbog kojih je do tih poremećaja došlo, moram da naglasim da najveću cenu te izopačenosti društvenih normi plaćaju upravo oni koji su za sve najmanje krivi ili odgovorni – deca. I ne mogu da se otmem utisku da se baš sve urotilo protiv njih nedužnih. Očevi, rastrzani između borbe za egzistenciju i nadmetanja sa sve jačim ženama, majke rastrzane između borbe za egzistenciju i upinjanja da se bude moderna i emancipovana, društvo koje svesrdno radi na uništavanju obrazovnog sistema, imperijalni kapitalizam koji već od najranijeg uzrasta targetira decu i kroz crtane filmove od njih stvara buduće robove ispranih mozgova, zaključno sa bakama i dekama, koji, u želji da deci pruže ono za šta je evidentno da im nedostaje, često preteruju sa pokazivanjem pažnje i ljubavi, te ih razmaze. Istine radi, unuci su uvek znali kod koga će pronaći utočište i zaštitu, i ko je posebno slab na njih, tako da bakama i dekama i ne može posebno da se zameri, negde je razumljivo da decu svoje dece vide kao priliku da nadoknade propušteno i da ugađaju više nego što su svojim potomcima, pogotovo što su u ovom slučaju lišeni direktne odgovornosti. Ono o čemu roditelji 21. veka ne razmišljaju, ili bar to ne čine u dovoljnoj meri, jeste činjenica da između razmaženog deteta i problematičnog mladog bića stoji znak jednakosti.
Pre izvesnog vremena, u fazi pripreme novog Zakona o porodici, kojim je predviđeno direktno mešanje države i njenih institucija u vaspitanje dece, u javnosti je pokrenuta oštra diskusija na temu vaspitanja dece, i tada su – kao što to uvek biva – stvorena dva direktno suprotstavljena tabora. Medijskom manipulacijom u centar zbivanja gurnut je dr Zoran Milivojević, iskusni psihoterapeut i predavač na nekoliko katedri, koji zastupa stav da je u vaspitanju dece neophodno postojanje discipline. Budući da je njegov stav u direktnoj suprotnosti sa onim što (nakaradni; prim. aut.) tekst novog Zakona o porodici predlaže, mediji su iskorišćeni da se vrhunski stručnjak, cenjen svugde osim u sredini iz koje potiče, etiketira kao nasilnik koji zagovara fizičko nasilje nad decom. Bacanjem prašine u oči i stvaranjem dimne zavese, pažnja poslovično glupih konzumenata medija skrenuta je sa mogućih zloupotreba koje predlog novog Zakona omogućava, i u medijsko blato je bačen čovek od struke i integriteta. O tome koliko je sramno bilo ponašanje kolega dr Milivojevića ne bih ovom prilikom, cenim da su dovoljno samosvesni te da su bar na trenutak imali problem da se pogledaju u ogledalo.
Ta polemika je, međutim, imala i svoju dobru stranu, i spreman sam da izlaganje profesora Milivojevića medijskom linču posmatram kao (dobrovoljnu) žrtvu prinetu zarad isticanja poente i ukazivanja na problem sa kojim se susreće današnja porodica. Roditelji 21. veka previše ugađaju svojoj deci, i time im čine medveđu uslugu. Poneti vrlo pogrešnim pričama o pravima dece i u strahu od osude okoline, roditelji deci od najmanjih nogu šalju vrlo pogrešne poruke, i tako direktno utiču na devijantan razvoj potomaka. Neretko “moderni” roditelji dozvoljavaju deci da zauzmu dominantan položaj u porodici, i sve podređuju njihovim potrebama. U prirodi deteta je da ispituje granice, i da neprestano proverava dokle može da ide. Na roditeljima je da vrlo precizno odrede okvire u okviru to ispitivanje i pomeranje granica može da se kreće, i da vrlo jasno stave do znanja detetu da postoji crta koja ne može da se prelazi. Na taj način dete u najranijoj fazi života dolazi do spoznaje da neće moći da se kreće kroz život ugađajući sopstvenim željama, i uči se umeću prilagođavanja. Bezbroj je trikova kojim se deca služe da bi pomerili te granice, počev od šarmatnog i nevinog treptanja okicama, pa zaključno sa histeričnim plačom. Svaki roditelj bi vrlo dobro trebalo da zna kada treba da popusti, i pošalje detetu poruku da se do rezultata nekada može stići i upornošću, a kada treba da ostane čvrst u svom stavu da ne dozvoli detetu da pređe unapred određenu crtu. To je deo u kome su savremeni roditelji u potpunosti omanuli, i zabrinjavajuće je veliki procenat onih očeva i majki koji svoju decu razmaze u tolikoj meri da je prosto logično da ona izrastu u problematične i različitim konfliktima sklone tinejdžere.
Ono što bih kao roditelj mogao da poručim svim roditeljima koji čitaju ovaj tekst jeste da u svakom trenutku moramo biti svesni odgovornosti koju imamo prema deci. Oni su na svet došli jer smo mi tako želeli, mi smo njih stvarali, nisu oni nas birali. Nema nikakve dileme da deca u svakom trenutku moraju da budu svesna ljubavi koju kao roditelji gajimo prema njima, kao što moraju da budu svesni da u roditeljima imaju najveću zaštitu i najbolje prijatelje. Ono čega moraju takođe da budu svesni jeste činjenica da smo upravo mi, roditelji, oni koji određuju pravila igre, i koji vrlo jasno i nepokolebljivo postavljaju granice preko kojih se ne sme prelaziti. I što je još važnije, moraju biti svesni sankcija koje će uslediti ukoliko se granica pređe, makar te sankcije podrazumevale i prašenje po turu. Držanjem deteta pod staklenim zvonom i negovanjem “drugarskog” i ravnopravnog odnosa šaljemo detetu potpuno pogrešne poruke, i direktno utičemo na pogrešan razvoj njegove ličnosti. Ne treba imati strah od toga da će nas dete manje voleti ako nekada budemo strogi, ako ih nekada ne pustimo napolje ili na nečiji rođendan, ako ih nekada ispuckamo po guzi kada preteraju i kada nijedan drugi metod ne urodi plodom. Kao što vole da im se posveti pažnja, deca vole da osete i autoritet, i u oba slučaja oni vide ljubav. Druga je stvar što je izopačeni sistem vrednosti roditeljima usadio u glavu pogrešne ideje i naveo nas da vaspitne mere posmatramo kao nasilje nad decom, pa od sopstvene dece pravimo mlade ljude koji se suočavaju sa bespotrebnim problemima. Dovoljno je pogledati koliko oko nas ima dece koja se bore sa najrazličitijim izazovima, pa će nam sve biti mnogo jasnije. Pogotovo ako smo spremni da se suočimo sa realnošću, i da preuzmemo odgovornost. Ukoliko smo nespremni za to, i ukoliko se radije sa detetom zavlačimo pod stakleno zvono, sebično birajući da ne razmišljamo o tome kako će dete kasnije ići kroz život, onda je i ovaj tekst badava napisan.
Želim da verujem da nisam pisao badava, i ako samo jedan roditelj posle ovog pisanija razmisli o svom pristupu vaspitanju dece smatraću da sam postigao uspeh.

MILIJANA BARJAKTAREVIĆ ( PISAC, KOLUMNISTA, NOVINAR)

Milijana je rođena 1972. u Sremskoj Mitrovici. Po profesiji je bibliotekar. Od 2009. piše kolumne, najpre uvodnik za regionalne Sremske novine, a potom objavljuje tekstove kao saradnik listova Bazar, Lisa, Nacionalna revija, Vojvođanski magazin. Sarađivila je sa mnogim portalima. Objavila je i knjigu odabranih kolumni "Samo ti piši".

Evo kako Milijana "ušiva", pa ne žali! :) ( tekst preuzet sa sajta "Kolumnista", pisan pod pseudonimom )

Pasji život

Objavio/la:Gost Kolumnista uFront Page Slide Show, Gost kolumnista, IZBOR UREDNIKA novembar 19, 2014 0

PIŠE: Radovan Četvrti
Gledam sinoć Vuleta u emisiji kod one lepe gospoje, buljim otvorenih usta i ne verujem. Pa jebo te, nisam pijan svega mi, ali ništa ja razumeo nisam.
Kad ga čovek sluša reko bi – „imo sam se rašta roditi, za dve godine počeću da živim kao čovek! Jesam trpeo, trpim al ima da istrpim, jebali su me ovi oni, pola života mi otišlo da lečenje i duše i tela zbog kreatora devedesetih pa dvehiljaditih, ali zato jo samo malkice da preguram s ovim načetim plućima, psihom, želucem, žuči, bubrezima, jetrom, venama, i ima da svaki dan jedemo Nutelu!“
Isplati se živeti, reko čovek, evo neću se ubiti, iako to planiram stalno, a psihijatri kažu da ko god planira taj se kad tad ubije. Razmišljao sam kako da se ubijem, ima pregršt načina. Uvek sam se divio onima što skaču s mosta, al brate, bruka da skočim a da ne pokušam bar lastu, pa neka mi je i prva i poslednja lasta u životu. Pištolj nemam, deda mi se ubio iz pištolja, bio posleratni zarobljenik u Zenici, namestili mu, kažu, živeo je do starosti, ubio se posle rata u Bosni. Valjda nije mogao više, dva rata, dosta brate. A i brat po tetki se ubio iz pištolja, za vreme inflacije. A posle mobilizacije. A pre ludnice.
I onda kontam, i nije neki fazon da zaređamo po utoci svi, možda se roknem tabletama. To je nekako elegantnije, nema krvi, nema buke, mirno, tiho, fino. Nekako evropski. Kanapče mi nekako ruralno, a mi stremimo Evropi pa onda zato. Da sečem vene isto glupo. Kad nisam seko zbog jakih riba neću ni zbog loših frajera koji misle seme da mi zatru.
Ovaj loš frajer od sinoć… Pa zar krvi da zbog njega prosipam? Nećeš Radovane, kažem sebi, ima da poživiš i doživiš da ti svaka rolna toalet papira bude troslojna, da ti svako dete svaki dan jede da mu ostane i keru da baci, ima da se odazivaš na svadbe, i sa’rane, slavu da slaviš, ne u mišjoj rupi da se kriješ. I na more i ženu i decu da vodiš i tamo da ližete sladoled svako veče svi. E moj Rajko, dosta si ti jeo trticu za nedeljni ručak, krpio cipele, a bogami i patike. Dug banci da vratiš, krš kola se rešiš, nameštaj nov da kupiš, i ženi nove sudove. Jebo t e šta si sve preživeo i sad da se zbog tri budale ubiješ. Nemoj Radovane, deca su ti zlatna, dobro školu uče ima da bude od njih nešto, ne može ovo dovek da traje, znaju ljudi šta je pravo znanje a šta kupljena diploma, ne kaj se Radovane što ih učiš časti i poštenju.
Stisni zube, okrenuće krava rep, ko bi gore biće dole, ne počini greh.
Još samo ova zima da prođe, neće biti hladna kažu, još dve možda u vr’glave, i rasteraće sunce maglu ko Putin oblake.
Ajde Rašo popijemo ti i ja po jednu, od radže se ubijemo, sutra novi dan. Živeo ti meni Rašo, šta bi ti bez mene, i tamo kad te na leđima vežu nećeš biti sam“.

Follow

FB Komentari

2 komentar/a

Tagovi:gostovanje televizija Vučić

Prethodno: O fudbalu umesto o radikalima

Sledeće: Svi Srbi pod jednu šljivu

O Gost Kolumnista

Slični članci

Aforizacija

mart 31, 2015

Nestabilnost po Julinu

mart 30, 2015

Prekopavanje mrtvih ili kako rado ide Srbin u vojnike

mart 30, 2015

JELENA MILENKOVIĆ MLADENOVIĆ ( pisac (od) srca )

1. Ne bojim se grešaka, bojim se straha od njih.

2.  Pravda je više od osvete a manje od oprosta.

3.  Bojim se odmerenih žena i muškaraca bez mere. Kao i svih drugih pritajenih patologija.

4.  Odbranite sebe ne braneci sebi.

5.  Ne sakrivajte svoje bore. One su dokaz da ste imali ono zbog čega ste se smejali, ali da imate i ono zbog čega ćete umreti.

6.  Nije kraj sveta kad imaš šta a nemaš s kim, ali jeste kad imaš s kim a nemaš šta.

 7.  Rodis se, imas, nemas, imas, nemas, imas, nemas, imas, nemas, umres



Jelenina priča ( moja najomiljenija )

PREDSEDNIK I PAS

12. март 2015. у 13:30

Moj odnos sa psima uvek je bio, takoreći, pomirujući. Ne diraju oni mene, ne diram ja njih. Nisam imala kućnog ljubimca iako je dvorište naše kuće vazda bilo prolazna stanica za komšijske mačke i ponekog  zalutalog psa kome se da komad hleba i parizera „od prekjuče“  za srećno dalje tumaranje po ulici.
Valjda mi je i ritam življenja bio takav. Hiperaktivnost ne dozvoljava stvaranje obaveze, čime se ne hvalim, al, šta ću, tako je bilo. Slobodno vreme kod kuće koristila sam za potpunu hibernaciju, besomučno osamljivanje, čitanje, piskaranje, muziku i ko zna šta još, bitno za godine uzleta i nemira.
***
Proleće ’99-te. Avioni, kamioni...onda samo avioni. Bombonosni. Živela sam sama u Pančevu, u oazi od stana na
potkrovlju jedne zgrade, prilično blizu kasarne 5000 (tako se zvala,Pethiljada. Možda se i danas tako zove). Udaralo je na sve strane, u svako doba dana i noći, Pančevo je loše prošlo u susretu sa (ne)Milosrdnim anđelom.
Jedne noći gađali su pomenutu kasarnu. Dok sam pokušavala da se obučem, ne razaznavajući sanjam li ili se
zgrada zaista trese, čula sam tihi cvil pred vratima. Nije mi jasno kako sam ga uopšte čula od urlika ,što bombi, što preplašenih ljudi. Pred vratima je stajao mršav, duguljast, crvenodlaki pas. Nije uleteo u stan, nije lajao. Samo je stajao tamo, u polumraku i gledao me nečim što je ličilo na vlažne nabrekle šljive. Prestao je i da cvili, samo me je gledao. Popeo se osam spratova visoko i od svih vrata, zacvilio baš pred mojim. Zaboravila sam da treba da izađem iz zgrade, bili smo tu samo on i ja; uplašeni, sami, bespomoćni. Napolju su pucali gromovi a ja sam razmišljala kako da zaustavim drhtavicu ovog nejakog, neuhranjenog tela.
Avioni su otišli, pas je ostao. Zvala sam ga :Munja.
***

Ništa smešnije, umiljatije i  pametnije niste sreli, garantujem! Videlo se da je bio naviknut na ljude, rasa – čist mešanac, i to nesrećno promešan.  Ostavljala sam ga samog kad idem na posao. Nikada se nije dogodilo da prospe vodu ili hranu. Ne daj Bože da se uneredi u kući! Ne, nikad moj Munja! Čekao me je strpljivo, i da stignem, i da se odmorim i da se smilujem da ga izvedem napolje. Nikad se nije popeo na nameštaj. Nikad mi nije ušao u spavaću sobu. Sedeli smo na podu, ja u svojoj omiljenoj „turski sed“ pozi, on sa glavom na mom krilu. Voleli smo se tiho , bez mnogo reči, gledajući se. Munja je bio sve što jedan pas može da bude. Nažalost, i star.

Pošto je čika Vesli Klark neštedimice slao  bombardere a čika Sloba nerazumno vikao :“Ne!“  te se paklu nije video kraj, otkazala sam stan u Pančevu i vratila se svojoj kući. Sa dvorištem. Raj za Munju! Tada sam shvatila da je on čitavog života bio dvorišni pas, da mu je stan bio kao ćelija. A nije se bunio. Nije hteo da ode. Trpeo je moja pravila sa dostojanstvom engleskog lorda.
Za kratko vreme postao je punopravni član porodice. Niko od nas se nije ni sećao kako je bilo bez Munje.
Zaboravili smo bili da je star. On, izgleda, nije. Gledao nas je istim onim vlažnim šljivama, samo malo tamnijim, umornijim. Nije tražio pomoć, tražio je mir. I otišao je jednog prepodneva, posle naše višednevne borbe za njegov život. Jedva smo se oporavili, i mama i tata i sestra i ja. Jedva! I tada sam potpisala u duši: nikad više!
Ako nemam Munju, mog smešnog i mudrog ratnog druga, neću imati više nijednog!
Psa.

Danas, odem po mlađeg sina u boravak; onako umorni i gladni čekamo autobus za čak tri stanice. Jednim okom zveram u neku knjigu, drugim u Nikolu koji obično skače okolo. Vidim, smirilo se dete. Gleda nešto.
Pogledam i ja; nedaleko leži pas. Crno-beli, dugodlaki. Avlijaner. Umoran. Ili star.
-„Mama, daj mi malo tog pomfrita.“
-„Nidžo, psi ne jedu pomfrit...“ – govorim ali dajem.
Nisam se plašila (iako se obično plašim i ako mi list topole padne na dete) što moj sin čuči pored nepoznatog psa i pruža mu ručicu punu tračica krompira. Životinja je malo podigla glavu, omirisala i gledala Nikolu. Gledali su se predugih nekoliko sekundi, star, možda umirući pas i dete koje više voli životinje nego igračke. Nešto od suza progutala sam, nešto nisam uspela, smejući se sama sebi, u sebi, zbog iznenadne i skoro zaboravljene tuge koja mi je stisla grlo. Nisam se setila Munje 15 godina.

-„Nidžo!.....Nidžooooo!“
Tišina.
-„Nikola, čuješ li ti mene?!“
Nisam navikla da moj izrazito aktivan dečačić minutima sedi i gleda svoj dlan.
-„ On, će umreti, mama.“
-„Ko?“
-„Pas. Neću da večeram, nije ni on hteo.“
Probala sam da ubeđujem i tešim onim besmislicama koje roditelji difoltno neznajući znaju. Svakakve sam bajke ispričala dok nisam shvatila da moj sedmogodišnji sin uopšte ne sluša ono što mu pričam.
-„Kad porastem, neću dozvoliti da psi budu ničiji. Puno ću da učim pa da postanem predsednik države. Onda ću da ukinem šintere. I svaka porodica moraće da usvoji po jednog psa lutalicu.“
Nidža spava, mene je i dalje sramota pred njim.
Moje dete je bolji čovek od mene.
Daleko bolji.


2014.




Jelenina pesma :)

Danas nisam tu.
Igram lastiš u školskom dvorištu.
Pa onda školice.
Čekam u redu za prvo zaljubljivanje.
Plašim se karakondžula.
Pod ruku s lopovom ulazim u Moulin Rouge.
Pravim kolače od peska sa budućim unucima.
Svađam se na ptičjem jeziku.
Čitam Basaru.
Služim čajem Bonapartu.
Berem ljubičice kraj Loare.
Lažem,
lajem
na golubove ispod kule Nebojše.
Živim odanost jednom trenutku.
Kad ga ispratim, vratiću se.

ALEKSANDAR BALJAK- a f o r i z m i

1. Skribomani su dvostruko zakinuti.
Bog im nije dao talenat, a kritičari im uskraćuju nagrade.

2. Vladar koji zna šta hoće to i uzme.

3. Kosovo je Srbija?!
Pa nije valjda dotle došlo?!

4. Srbi ne poštuju zakon tržišta.
Sve ih je manje,a cena im pada.

Autor- Aleksandar Baljak / izbor Pavica Veljović, sa sajta "Na prvom ste mjestu", Jovo Nikolić /

"ZA SVAKI SLUČAJ", NOVA KNJIGA, AUTOR VLADICA MILENKOVIĆ

Izbor iz nove knjige aforizama "Za svaki slučaj" autora Vladice Milenkovića

1. Mrak ne može progutati onog
    u kome ima imalo svetlosti.

2. Napokon nas je ogrejalo sunce.
    Ostali smo bez krova nad glavom.

3. Bog nas još nije pogledao.
    Mi smo neviđeni vernici.

4. Zloupotrebili smo slobodu kretanja.
    Otišli smo dođavola!

5. Ne mogu svi da nas vole.
    Neki bi hteli i nešto više od toga.

6. Dobar sam kao hleb.
     Često se jedem i po tri puta dnevno.

7. Za otadžbinu srce bije iznutra,
    a policija spolja.

8. Ograničio je glupost.
    Stavio je glavu u torbu.

9. Skidaju mu kapu.
    A gde je kapa tu je i glava.

10. Za moju izbornu listu potreban je samo jedan potpis.
      Njen.

Po izboru Pavice Veljović

" TAŠTINA TAŠTINA" , autor: GORAN RADOSAVLJEVIĆ

Izbor aforizama iz nove knjige "Taština taština" autora Gorana Radosavljevića

1. Pišite loše aforizme.
    Neka se i plagijatori brukaju.

2. Sredićemo Srbiju pod konac.
    Biće to prava marionetska država.

3. Govori srpski da te ceo svet razume.
    Jauči!

4. Stegli smo kaiš.
    Izmaknite stolicu.

5. Podigli smo noge.
    Sad su nam koraci veći.

6. Možda bi nas pesma i održala, ali mi pevamo, pa rasturamo!

7. Osećam se mlado pored svoje supruge.
   Još nemam pravo glasa.

8. Žene su bolest koja se prenosi preko praga.

9. Muškarac je dobrostojeći sve dok mu ne padne.

10. Ne mogu da pobegnem od sebe.
      Mnogo sam brz.

11. Ukinimo demokratiju!
Majmuni i bez nje znaju ko je od njih najveći.

Po izboru Pavice Veljović

" ĆUTI I PLIVAJ " Ninus Nestorović

Iz nove knjige aforizama "Ćuti i plivaj", autor: Ninus Nestorović

1. Nije čudo što ovde uspešni ljudi retko niču.
    Sejemo ih dva metra ispod zemlje.

2. Naše prirodno okruženje se stalno menja.
    Čas smo u krvi do kolena, čas u govnima do guše!

3. Zabranjena je trgovina ljudima i organima.
    Znači, ostalo nam je samo dušu da prodamo!

4. Eksperiment je morao da bude urađen na narodu.
    Pacovi ne mogu da izdrže toliki bol!

5. Ko ovde od roditelja nasledi samo pamet i poštenje,
    taj ni svojoj deci neće ništa drugo da ostavi!

6. Kasno su mi javili da je moja sahrana zakazana za sutra.
    Sad više nemam vremena ni da umrem!

7. Ako domovinu branimo lepotom,
    onda sam ja domaći izdajnik!

8. Naša rđa ima zlatan sjaj!

9. Čim razvijemo jedra, oduva nas vetar!

10. Mrtve duše se ne sahranjuju.
      Trunu u nama.

11. Jel" vidite onaj krst tamo?
      E, tu leži Srbija!

Po izboru Pavice Veljović

JELENA VUČINIĆ / Smederevska Palanka /

1. Iz čupavog vremena izvukli smo se za dlaku.

2. Plitki ljudi se uglavnom drže vrha.

3. Čim smo prešli granicu prevazišli smo sami sebe.

4. Jedino moja komšinica ima zdrav brak.
    Udala se za doktora.

5. Od svih saobraćajnih znakova
    žene najviše primećuju znak pažnje.

DALIBORKA ŠIŠMANOVIĆ KEPČIJA aforističarka, Švajcarska

Grešni se ne mogu iskupiti
čak ako plate životom.

Narod je gladan.
Hrana mu pojela pare.

Iz kafane sa živom muzikom
možeš izaći samo mrtav-pijan.

Odlično kontrolišem emocije.
Nema šanse da se upišam od smeha.

MARINA ARISTO MARKOVIĆ / aforističarka, Niš /

1. Dole Vlada!
    Vreme je da promenimo pozu.

2. Političari dostižu vrhunac zadovoljstva tek kad se popnu na vlast.

3. Isključili su mi struju.
    Posle neka neko kaže da veličina nije bitna.

4. Biti prvi nije teško kad te neko drugi juri.

ЛЕНЧЕ СТОИМЕНОВА афористичарка, Македонија

1. Није више изгубљен случај.
    Нашао се на листи кандидата.

2. Најдубље дно до кога човек
    може да допре је дно контејнера.

3. Мушкарци окрећу паре.
    Паре окрећу свет.
    Жене окрећу мушкарце.

4. Нешто није у реду са родама.
    Све мање доносе децу.

5. Ми Македонци имамо добро памћење.
    После тридесет година да се сретнемо
    познаћемо се по капуту.

NINUS NESTOROVIĆ, satiričar

Ваша сатира се одала пороцима.
Интересују је само: секс, жене и алкохол!

Чудан смо народ. Мало се смејемо, а много смо смешни.

Има сатиричара који никада немају проблема са инспирацијом.Чим виде неки добар афоризам, они одмах седну и напишу исти такав.

Са велике висине се не пада за отаџбину.

Власт жели да се приближи народу.
Зато му је и скратила ланац.

Аутор: Нинус Несторовић

DANICA MAŠIĆ, satiričar i aforističar, Novi Sad

SRBIZMI



* BAŠ SU SRBI PRINCIPIJELAN NAROD.ZBOG NJIHOVOG PRINCIPA
POČEO JE I PRVI SVETSKI RAT.

* ZBOG DELJENJA SRBI SU ZABORAVILI MNOŽENJE.

* SVET SRBIMA MOŽE DA ODREDI GRANICE,ALI NE I DA IH
OGRANIČI.

* SRBI NE PRIHVATAJU POPRAVNI.RADIJE PONAVLJAJU.

* SRBI UVEK PRIHVATAJU KARTE, ALI NE I MAPE.

* I U RATU SRBI GUBE NA KARTAMA.

* SVET JE SA SRBIMA UVEK IMAO MUKE.U VIS PODIŽU PRSTE
UMESTO DA DIGNU RUKE.

* SRBIMA NIJE DOVOLJAN PROSTOR NA ZEMLJI.ZAUZIMAJU GA I U
JAMAMA.

* SVI SRBI MOGU DA SE SLOŽE – U JAME.

* SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI-MOŽDA. JEDNA DRŽAVA U SVIM
SRBIMA – NIKAD.

* KRAJINE SU SRPSKI KRAJEVI.OD NJH SE KREĆE KA CENTRU.

* NI GOVORA O AGRESIJI SRBA.SVAKI SRBIN IDE SVOJIM PUTEM.

* AHILOVA PETA SRBINA GAZI SRBE.

* MNOGO SRBA JE OSTALO NA SVOM OGNJIŠTU – U PEPELU.

* RASEJANI SRBI NIČU IZ KORENA.


* ZEMLJA NA SRBIJANSKIM OPANCIMA UVEK ĆE RAĐATI SRPSKI
ROD.

AUTOR: Danica Mašić

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ афористичар, Чачак

Кад би људи владали собом
друга им власт не би требала.

Одакле вучемо корене
ми смо једва извукли живу главу.

Картонска насеља се не граде на дивље.
Све је покривено папирима.

Баш смо срећан народ.
Прво смо извукли живу главу,
а потом и дебљи крај.

GORAN RADOSAVLJEVIĆ ČORBA aforističar i satiričar, Beograd

Od kad imam političku
više nisam pri čistoj svesti.

Mi smo Srbi do koske.
Kožu su nam odavno odrali.

Puna im usta demokratije.
Krupan je to zalogaj za njih.

Seks je lek.
I njega čuvajte van domašaja dece.

Knjige: "Hleba i cigara", "Taština taština"

VELJKO RAJKOVIĆ satiričar i aforističar, Podgorica

Niko ne može da nas napravi budalama.
Bog je tvorac svega?!

Najbolji smo u zemlji.
Kremiranje ne dolazi u obzir?!

Kod nas se lopovi ne kriju.
To su najvidjeniji ljudi?!

Tražim razvod.
Žena mi ne da?!

VLADICA MILENKOVIĆ VLAJČE satiričar, aforističar, zastupnik KUA "Artija"", Paraćin

Održali smo moral.
Umesto kamena oko vrata užetom smo vezali gaće.

Prazne priče dobiju na težini
kad ih pričaju nasamareni ljudi.

Zadovoljio sam pravdu.
Sad se osećam kao pravi muškarac.

Svi imaju pravo na život.
Pravo na smrt imaju tek odabrani.


Objavljene knjige: " Критична маса"(2005) "Досије ФенИКС" (2010) , " За сваки случај" (2014)

" ZABLUDA " Ljiljana Bralović

Протраћила сам двадесет две године мислећи да смо ми сељаци грађани другог реда. Тако су ме учили, васпитавали и, право да кажем, навикла сам се на то и није ми ни сметало. Други је ту одмах иза првог, зар не? Па не могу сви бити први, логично. Е, у толико је моје разочарање веће! Одем ја данас да оверим здравствену књижицу. Гребе ме нештоу грлу а у студентској амбуланти неће да приме пацијенте са неовереном књижицом, кажу, то може бити само немар! Бар ви студенти, будући академски грађани, не смете себи дозволити неодговорност када вам је држава омогућила бесплатно лечење!
Тако ја, као сваки грађанин другог реда, станем у ред иза једне грађанке првог реда. Шалтерска службеница, такође грађанка првог реда, топила се од милине док је читала податке странке првог реда.
- О па ви сте певачица Цица Без Гаћица! Каква част да дођете баш на мој
шалтер! Ја се будим уз вашу песму ,,Мој бркати када ћеш ми закркати,, Дивни сте! Дивни! А спот вам је светски. Неки малограђани вас осуђују што сте у споту голи. Ја се по цео дан свађам у ваше име. Кажем, жена има шта и да покаже. Ко зна колико су кошталити силикони и операције и третмани па да жена сакрије! Није луда. Ко у години заради десет милиона евра има право на све…

Госпођица Цица се само смешкала и дувала балоне од жвакаће гуме. Узела је здравствену књижицу и кроз шалтер убацила најновији ЦД са кога се смешило њено обнажено међуножје.Презриво је одмерила моју кинеску одећу док се на одласку гегала на штиклама од 15 сантиметара. Таман ја да протурим своју књижицу када испред мене бану Ромкиња са дететом у наручју и још петоро чупаве и гологузе око себе.
- Куш сестро, и ми Цигани смо народ! Пет детета ми се пролило од храну из
народну кујну. Мисле ако смо Цигани да смо свиње. Пасуљ с кобасицу сваки други дан а гулаш само два пут у недељу. Оће да поцркамо, а ти се гураш пред нама, Мичи гузицу да те не прокунем с циганску клетву.
Померим се, ако је она Циганка, ја нисам. Потраја оверавање седам књижица таман толико док пред мене стаде један одрпанац.
- -Ја сам бескућник, мене се све смркло, ти намирисана мичи дупе, хвата ме
алкохоличарска епилепсија! Ако ми не овере књижицу има овде да се пружим и да пеним и да се тресем док се не упишам од муке! А и ти ћеш!
После њега још само три пензионера, изговарајући се на старост, (војни пензионери око педесетак година) реуму, лоше време, судбину, грађанска права…
Онда паузица од сат и по и дођох и ја на ред. Уз књижицу убацих и потврду да сам редован студент, четврта година ветеринарске медицини и индекс у коме нема мање оцене од осмице. Наочарка иза шалтера са два прста, као да узима од губавца, узе моју књижицу, баци поглед на шифру осигурања и не погледавши ни мене ни потврду ни индекс посла ме у управу прихода да донесем потврду да је мој отац, сељак, платио држави дажбине. Али ја сам студент, какав отац какве дажбине, имам право на здравствено осиурање! То јој је изгледа било баш смешно, зацену се жена од смеха!
- Бриши бре мала, какав студент! Ви сељаци би само нешто на муфте! Не
може, државу варате! Не плаћате држави доприносе а хоћете да се лечите! Поцркајте, доћићете ми главе, хохштаплери!
Ту ја полудим, па Роми могу, бескућници, сви, само ми сељаци не можемо је л? Ми сељаци смо грађани седамнаестог реда! Или смо на чекању за ред као што наша јадна држава чека на пријем у ЕУ! Шта треба да радим да се одрекнем оца као Ст. Петар Христа и да се пријавим као бескућник? Или да се лечим баба Станојчиним рецептима?
Није ме слушала, ставила је на шалтер натпис ,,ПАУЗА,, и пустила ЦД Цице
Без Гаћица…

" STARICA U SAOBRAĆAJU" Perica Jokić

STARICA U SAOBRAĆAJU 
Da pređe ulicu, jednoj starici su trebale dvije ture zelenog svjetla na semaforu. Toliko se sporo kretala. Nesreća je u tome što je bila zaboravna pa se često, na ponovno paljenje zelenog svjetla, vraćala na istu stranu odakle je pošla. Ili bi za autima krenula niz put. Tada bi je panduri kažnjavali za ometanje saobraćaja zbog spore „vožnje“. Ili bi je, tako usporenu, odnosio pauk misleći da se zaustavila ili parkirala. Bila je to vražja starica, istovremeno su je kačila dva zakona: i onaj o saobraćaju i onaj o pješacima.