Протраћила сам двадесет две године мислећи да смо ми сељаци грађани другог реда. Тако су ме учили, васпитавали и, право да кажем, навикла сам се на то и није ми ни сметало. Други је ту одмах иза првог, зар не? Па не могу сви бити први, логично. Е, у толико је моје разочарање веће! Одем ја данас да оверим здравствену књижицу. Гребе ме нештоу грлу а у студентској амбуланти неће да приме пацијенте са неовереном књижицом, кажу, то може бити само немар! Бар ви студенти, будући академски грађани, не смете себи дозволити неодговорност када вам је држава омогућила бесплатно лечење!
Тако ја, као сваки грађанин другог реда, станем у ред иза једне грађанке првог реда. Шалтерска службеница, такође грађанка првог реда, топила се од милине док је читала податке странке првог реда.
- О па ви сте певачица Цица Без Гаћица! Каква част да дођете баш на мој
шалтер! Ја се будим уз вашу песму ,,Мој бркати када ћеш ми закркати,, Дивни сте! Дивни! А спот вам је светски. Неки малограђани вас осуђују што сте у споту голи. Ја се по цео дан свађам у ваше име. Кажем, жена има шта и да покаже. Ко зна колико су кошталити силикони и операције и третмани па да жена сакрије! Није луда. Ко у години заради десет милиона евра има право на све…
Госпођица Цица се само смешкала и дувала балоне од жвакаће гуме. Узела је здравствену књижицу и кроз шалтер убацила најновији ЦД са кога се смешило њено обнажено међуножје.Презриво је одмерила моју кинеску одећу док се на одласку гегала на штиклама од 15 сантиметара. Таман ја да протурим своју књижицу када испред мене бану Ромкиња са дететом у наручју и још петоро чупаве и гологузе око себе.
- Куш сестро, и ми Цигани смо народ! Пет детета ми се пролило од храну из
народну кујну. Мисле ако смо Цигани да смо свиње. Пасуљ с кобасицу сваки други дан а гулаш само два пут у недељу. Оће да поцркамо, а ти се гураш пред нама, Мичи гузицу да те не прокунем с циганску клетву.
Померим се, ако је она Циганка, ја нисам. Потраја оверавање седам књижица таман толико док пред мене стаде један одрпанац.
- -Ја сам бескућник, мене се све смркло, ти намирисана мичи дупе, хвата ме
алкохоличарска епилепсија! Ако ми не овере књижицу има овде да се пружим и да пеним и да се тресем док се не упишам од муке! А и ти ћеш!
После њега још само три пензионера, изговарајући се на старост, (војни пензионери око педесетак година) реуму, лоше време, судбину, грађанска права…
Онда паузица од сат и по и дођох и ја на ред. Уз књижицу убацих и потврду да сам редован студент, четврта година ветеринарске медицини и индекс у коме нема мање оцене од осмице. Наочарка иза шалтера са два прста, као да узима од губавца, узе моју књижицу, баци поглед на шифру осигурања и не погледавши ни мене ни потврду ни индекс посла ме у управу прихода да донесем потврду да је мој отац, сељак, платио држави дажбине. Али ја сам студент, какав отац какве дажбине, имам право на здравствено осиурање! То јој је изгледа било баш смешно, зацену се жена од смеха!
- Бриши бре мала, какав студент! Ви сељаци би само нешто на муфте! Не
може, државу варате! Не плаћате држави доприносе а хоћете да се лечите! Поцркајте, доћићете ми главе, хохштаплери!
Ту ја полудим, па Роми могу, бескућници, сви, само ми сељаци не можемо је л? Ми сељаци смо грађани седамнаестог реда! Или смо на чекању за ред као што наша јадна држава чека на пријем у ЕУ! Шта треба да радим да се одрекнем оца као Ст. Петар Христа и да се пријавим као бескућник? Или да се лечим баба Станојчиним рецептима?
Није ме слушала, ставила је на шалтер натпис ,,ПАУЗА,, и пустила ЦД Цице
Без Гаћица…
Нема коментара:
Постави коментар