Na zakusci kod strašnog Vuka
Zima je neumoljivo dolazila. Naznake iste bile su jasne još ranog proleća kada je sa dna padine na sam vrh planine nešto dokotrljalo strašnog Vuka. Ti su krajevi bili poznati upravo po takvima koji se puzeći uzdižu.
Setila se moja baba Pava vremena kad je strašni vuk bio tek sisanče, golo i raspovijeno. Lepo veli podojili su ga idealima i zamotali u nekakve šarene povojke sa zvezdicama time mu pečatirajući kretanje pozadine ka napred. Valjalo je sačuvati glavu. Nekada je u istu svrhu bila dovoljna samo jedna zvezda na čelu, a sad za celu glavu moraš silne zvezdice obmotati oko prkna.
- Sinko moj, veli baba šćućurena podno praga staroga kućerka, i tada je bilo gladnih usta. Nije smelo da se zine.
Slušam je u neverici i mislim o strašnom Vuku. Misli mi prekida zvonjava telefona. Ljubazno se javljam. Opa, poziv na večeru! Meni?! Sa samog vrha planine?! Znala sam da satiričari imaju privilegiju! Demokratija je jednaka prema svima, razlika je samo u dužini lanca. Ovaj naš još nisu sapeli, mislim se. Konačno neko važan iz šume da obrati pažnju i na nas, radovah se. Imamo mi slobodu govora! U jednu ruku. Drugu nam drže preko usta.
– Ne idi, čedo moje!, raskuka se baba kao da će tamo da me vežu i natuku mi ludačku košulju. Ne znaš ti sa kakvim zverima se sve možeš sresti.
– Ali, bako, obećali su mi bolji život! Ne smem da propustim priliku da konačno, prvi put u životu, imam sve o trošku šume- i smeštaj, i posao, i platu i mnogobrojne povlastice koje mi se nude! Sad kad se šuma konačno razgrnula prema meni i hoće da mi pruži utočište, ti me sprečavaš u tome!
– Od volje ti, čedo moje, pomirljivo će baka, ali upamti ovo: ko je tom stazom krenuo vazda je trnje gazio. Nema u toj šumi ono za čim ti koračaš, a ni Vuk nije gostoprimljiv kao što vele.
Baka je pogrešila! Čim sam stigla dobila sam sve što su mi obećali! Mala, topla soba čiji pogled na budućnost nije bio baš širok. Ključaonica mi je bila uska, ali me to nije sprečavalo da virim i smejem se ovima sa druge strane koji koji su morali da rade i slušaju komande i paradiraju ispred mojih vrata. Meni bar niko nije mogao ništa da naredi. Znala sam da sam ličnost od posebne važnosti! To mi je sve Vuk obezbedio! Uh, obožavam tu životinju!
Svako veče zveckanje metalnog tanjirića razbijalo je monotoniju i podsećalo me da sam badava navijala sat sve ove godine. Odzvonilo je našoj šumi i pre nego li su zasvirale počasne trube. Imala sam i broj. 13. Moj srećni. Prvi put sam i ja bila na broju, inače nisam nikad ranije uspevala da se sastavim. Sad mi je sve bilo potaman. Zalaganjem strašnoga Vuka, razume se, čime drugim?! Šta sam ja imala pre ovoga što mi je on priuštio? Jedno obično svoje mišljenje, par čvrstih stavova, redovne datume javljanja na Biro za zapošljavanje i pregršt snova o boljem životu. Nije to ništa šta sve drugi nemaju. Ja sam, eto, imala bar nešto svoje.
Da nisam imala to, Vuk nikada ne bi obratio pažnju na moje blejanje! Toliko su se svi tome radovali da me je lupanje o teška, rešetkasta vrata naprosto ometalo da u intimi priuštene mi udobnosti naglas čitam aforizme. A ja sam samo htela da iskoristim datu mi priliku po prvi put u životu- da radim! I radila sam bez zabušavanja. Čestito i predano. Punom parom. Toliko sam zdušno bila posvećena tom poslu da su prosto morali da me sa pozicije satiričara preimenuju u moje primarno zvanje medicinske sestre. Ćak su i kola Hitne pomoći uz svečane zvuke sirene doveli kako bi me prebacili na novu funkciju.
Eh, krasnog li života! Može li iko da se pohvali kao ja da je baš imao sreće. Opet sam dobila državnu službu. Jedino me buni uniforma. Ne mogu da pomeram ruke. Nekako su mi previše nazadne. Steže me i u ledjima. Obraćanje pacijenata me jedino ne iznenadjuje. Svi su ljubazni, smeškaju se uz reči:“ Dobro došla, koleginice! Sad će biti ludnica!“
Pavica Veljović©
Zima je neumoljivo dolazila. Naznake iste bile su jasne još ranog proleća kada je sa dna padine na sam vrh planine nešto dokotrljalo strašnog Vuka. Ti su krajevi bili poznati upravo po takvima koji se puzeći uzdižu.
Setila se moja baba Pava vremena kad je strašni vuk bio tek sisanče, golo i raspovijeno. Lepo veli podojili su ga idealima i zamotali u nekakve šarene povojke sa zvezdicama time mu pečatirajući kretanje pozadine ka napred. Valjalo je sačuvati glavu. Nekada je u istu svrhu bila dovoljna samo jedna zvezda na čelu, a sad za celu glavu moraš silne zvezdice obmotati oko prkna.
- Sinko moj, veli baba šćućurena podno praga staroga kućerka, i tada je bilo gladnih usta. Nije smelo da se zine.
Slušam je u neverici i mislim o strašnom Vuku. Misli mi prekida zvonjava telefona. Ljubazno se javljam. Opa, poziv na večeru! Meni?! Sa samog vrha planine?! Znala sam da satiričari imaju privilegiju! Demokratija je jednaka prema svima, razlika je samo u dužini lanca. Ovaj naš još nisu sapeli, mislim se. Konačno neko važan iz šume da obrati pažnju i na nas, radovah se. Imamo mi slobodu govora! U jednu ruku. Drugu nam drže preko usta.
– Ne idi, čedo moje!, raskuka se baba kao da će tamo da me vežu i natuku mi ludačku košulju. Ne znaš ti sa kakvim zverima se sve možeš sresti.
– Ali, bako, obećali su mi bolji život! Ne smem da propustim priliku da konačno, prvi put u životu, imam sve o trošku šume- i smeštaj, i posao, i platu i mnogobrojne povlastice koje mi se nude! Sad kad se šuma konačno razgrnula prema meni i hoće da mi pruži utočište, ti me sprečavaš u tome!
– Od volje ti, čedo moje, pomirljivo će baka, ali upamti ovo: ko je tom stazom krenuo vazda je trnje gazio. Nema u toj šumi ono za čim ti koračaš, a ni Vuk nije gostoprimljiv kao što vele.
Baka je pogrešila! Čim sam stigla dobila sam sve što su mi obećali! Mala, topla soba čiji pogled na budućnost nije bio baš širok. Ključaonica mi je bila uska, ali me to nije sprečavalo da virim i smejem se ovima sa druge strane koji koji su morali da rade i slušaju komande i paradiraju ispred mojih vrata. Meni bar niko nije mogao ništa da naredi. Znala sam da sam ličnost od posebne važnosti! To mi je sve Vuk obezbedio! Uh, obožavam tu životinju!
Svako veče zveckanje metalnog tanjirića razbijalo je monotoniju i podsećalo me da sam badava navijala sat sve ove godine. Odzvonilo je našoj šumi i pre nego li su zasvirale počasne trube. Imala sam i broj. 13. Moj srećni. Prvi put sam i ja bila na broju, inače nisam nikad ranije uspevala da se sastavim. Sad mi je sve bilo potaman. Zalaganjem strašnoga Vuka, razume se, čime drugim?! Šta sam ja imala pre ovoga što mi je on priuštio? Jedno obično svoje mišljenje, par čvrstih stavova, redovne datume javljanja na Biro za zapošljavanje i pregršt snova o boljem životu. Nije to ništa šta sve drugi nemaju. Ja sam, eto, imala bar nešto svoje.
Da nisam imala to, Vuk nikada ne bi obratio pažnju na moje blejanje! Toliko su se svi tome radovali da me je lupanje o teška, rešetkasta vrata naprosto ometalo da u intimi priuštene mi udobnosti naglas čitam aforizme. A ja sam samo htela da iskoristim datu mi priliku po prvi put u životu- da radim! I radila sam bez zabušavanja. Čestito i predano. Punom parom. Toliko sam zdušno bila posvećena tom poslu da su prosto morali da me sa pozicije satiričara preimenuju u moje primarno zvanje medicinske sestre. Ćak su i kola Hitne pomoći uz svečane zvuke sirene doveli kako bi me prebacili na novu funkciju.
Eh, krasnog li života! Može li iko da se pohvali kao ja da je baš imao sreće. Opet sam dobila državnu službu. Jedino me buni uniforma. Ne mogu da pomeram ruke. Nekako su mi previše nazadne. Steže me i u ledjima. Obraćanje pacijenata me jedino ne iznenadjuje. Svi su ljubazni, smeškaju se uz reči:“ Dobro došla, koleginice! Sad će biti ludnica!“
Pavica Veljović©
Нема коментара:
Постави коментар