Pavica Veljović
Neke navike iz detinjstva ne menjam. Još uvek se šćućurim iza plakara u hodniku, ne dišem i "špijuniram" roditelja i pravitelja dok sumiraju protekli dan. U Jovanovića to biva uvek kada su neke uzbudjujuće situacije....
- Bogami, Goco, dobro je Belka načepila "ove", ozbiljno će tata sedeći na čelu stola dok lista "Sizifa", miran kao i uvek, izmešanih emocija.
- Aha, aha, pričepila, pričepila. Samooooo neka čepa dok joj ne pričepe na vrata! Sve ona sme, ničega se ne boji, mora ona sve da kaže. Ja joj "tamo" ići neću!, uzbudjena majka iz fotelje razbija ćaletov grč na licu i kao da ga vraća u realnost.
- Ta, ajde mani se, Gospava, šta pričaš? Ono nije baš da nije rekla istinu. Bogami, zamislio sam se nad ovim.
- Samo se ti misli. Eee, crni moj Slavko, pa i drugi ljudi pišu. Jel" nije mogla k"o sva deca da piše pesmice, pa pričice, pa nešto normalno... Mora ona o politici, sunce je njeno! Uvek nas je slušala, ali je sve radila po svom! Ja ne znam na koga je ona tako produhovljena i načitana. Nit" sa moje niti sa tvoje strane ama baš niko nije bio takav!
- Nemoj tako, Goco, pa kako niko? Pa eto, Belka je. Voli to od malena, moramo prihvatati, šta ćeš, voli, evo vidi i sama. Izborila se.
- Ma daću ja njoj što se izborila! Za knjige se bori ceo vek! Kako nije pobola majci kafu da donese, nego knjigu?! Pa, kad smo mi čitali knjige?! Mamicu joj njenu kad se setim nisi u kuću mog"o uneti novine za potpalu, a da ih ona prvo ne iščita! Na koga je- ja ne znam! Kad god si joj rek"o- nemoj, Pavice, bilo je: "Čekaj da ja to probam", opet- Pavice, slušaj nas, nije tako, ona odma: "Ma ja samo da vidim", nemoj to, Pavice'- "E, pa moram", "E, pa baš hoću.."...i uvek tako!
- Treba je pustiti, pa nije ona mala. Pametna je.
- Niko ne kaže da nije pametna, samo mora da pazi šta će reći. Nit" posla, nit" boga oca, a ona zinula na vlast i politiku. Slušaj me, Slavko, slušaj: uvek si je branio, ali ja ti ovo sad kažem: ona u Mitrovicu, ja u Kamenicu! Jesi čuo?! Daj mi te lekove... Huuuuu, majko moja, sa"raniće me ta naša Belka.... Al" šta ću, moja je. Nego sutra svima da pokažeš tu knjigu, ti umeš onako lepo da izvedeš pred narodom da ne bude da se hvalimo.
Uhhhh, otme mi se tiho sa usana, obrišem znoj sa čela, na vrhovima prstiju odpirim u "devojačku sobu" i viknem- jesss, opet sam preživela "preki sud".
Neke navike iz detinjstva ne menjam. Još uvek se šćućurim iza plakara u hodniku, ne dišem i "špijuniram" roditelja i pravitelja dok sumiraju protekli dan. U Jovanovića to biva uvek kada su neke uzbudjujuće situacije....
- Bogami, Goco, dobro je Belka načepila "ove", ozbiljno će tata sedeći na čelu stola dok lista "Sizifa", miran kao i uvek, izmešanih emocija.
- Aha, aha, pričepila, pričepila. Samooooo neka čepa dok joj ne pričepe na vrata! Sve ona sme, ničega se ne boji, mora ona sve da kaže. Ja joj "tamo" ići neću!, uzbudjena majka iz fotelje razbija ćaletov grč na licu i kao da ga vraća u realnost.
- Ta, ajde mani se, Gospava, šta pričaš? Ono nije baš da nije rekla istinu. Bogami, zamislio sam se nad ovim.
- Samo se ti misli. Eee, crni moj Slavko, pa i drugi ljudi pišu. Jel" nije mogla k"o sva deca da piše pesmice, pa pričice, pa nešto normalno... Mora ona o politici, sunce je njeno! Uvek nas je slušala, ali je sve radila po svom! Ja ne znam na koga je ona tako produhovljena i načitana. Nit" sa moje niti sa tvoje strane ama baš niko nije bio takav!
- Nemoj tako, Goco, pa kako niko? Pa eto, Belka je. Voli to od malena, moramo prihvatati, šta ćeš, voli, evo vidi i sama. Izborila se.
- Ma daću ja njoj što se izborila! Za knjige se bori ceo vek! Kako nije pobola majci kafu da donese, nego knjigu?! Pa, kad smo mi čitali knjige?! Mamicu joj njenu kad se setim nisi u kuću mog"o uneti novine za potpalu, a da ih ona prvo ne iščita! Na koga je- ja ne znam! Kad god si joj rek"o- nemoj, Pavice, bilo je: "Čekaj da ja to probam", opet- Pavice, slušaj nas, nije tako, ona odma: "Ma ja samo da vidim", nemoj to, Pavice'- "E, pa moram", "E, pa baš hoću.."...i uvek tako!
- Treba je pustiti, pa nije ona mala. Pametna je.
- Niko ne kaže da nije pametna, samo mora da pazi šta će reći. Nit" posla, nit" boga oca, a ona zinula na vlast i politiku. Slušaj me, Slavko, slušaj: uvek si je branio, ali ja ti ovo sad kažem: ona u Mitrovicu, ja u Kamenicu! Jesi čuo?! Daj mi te lekove... Huuuuu, majko moja, sa"raniće me ta naša Belka.... Al" šta ću, moja je. Nego sutra svima da pokažeš tu knjigu, ti umeš onako lepo da izvedeš pred narodom da ne bude da se hvalimo.
Uhhhh, otme mi se tiho sa usana, obrišem znoj sa čela, na vrhovima prstiju odpirim u "devojačku sobu" i viknem- jesss, opet sam preživela "preki sud".
Нема коментара:
Постави коментар