Ni dan danas ne dokučujem koji je to iskonski poriv u meni uspeo da se izdigne iznad razuma i uvali me, ni manje ni više, u dva braka. Ne, ne istovremeno, već redom: jedan, pa drugi. Oba iz ljubavi. Bauljajući po najskrivenijim delovima sebe otkrivam da je oba puta izdominiralo srce. A ko bi drugi?! Aritmija je slabost svih nas koji imamo srce.
Nisam ja žena za udaju!
Ja sam od onih neustrašivih koji guraju napred dok ih svi vuku unazad. To je daleko teže izvesti kada ste u braku. Postoji taj neko kojeg volite i poštujete dovoljno da odluke delite sa njim,a onda baš taj neko, zastrašen i nenamučen od života, grčevito hvata rubove vaše suknje i drži se za nju kao siroče ostavljeno na ulici,a da još niste ni koraknuli. Kuka, cmizdri, ljuti se i besni kao dete kojem oduzimate dragocenu igračku. Sila otpora ne pomaže. Potrebno je pregršt strpljenja i more objašnjenja da shavti da ne odlazite, da je vaš izbor borba, da ste skovani kao Igrač koji mora da vuče i lomi se ka cilju, da je to vaša priroda. Kako cmizdravče da shvati ženu kojoj je život bosonogoj nametao trnje i da ona, ustvari, zna da ne sme da stane, jer će svaki naredni trn imati priliku da se zarije dublje?!
Nisam ja žena za udaju!
Ja sam borac! Kod mene ne postoji ni predah za uzdah! Nema stajanja! Nema zaustavljanja! Nemam vremena za kuknjavu, ja to sve odbolujem onako uz put, s" nogu... Stvari su ti na fotelji, opeglane, ručak na šporetu, deca su podmirena, okupana, sita i napita, domaći završen, veš i peškir na mašini, kuća se sija, bratu sam ti odnela kolače, majci zapalila sveću, bašta zasejana, krov okrpljen, avlija pometena, trava okošena.... Ne čeka te ništa. Ja sad idem. Moram da idem! Ja moram da hodam napred da bih se osećala živom! Ja moram da idem zbog nas, zbog tebe i dece. Ja moram da idem napred zbog sebe! Ne vuci me nazad, jer me tako samo guraš od sebe.
Ne, ja nisam bila žena za udaju!
Samo mi je trebalo četrdeset godina da sebi to priznam!
Нема коментара:
Постави коментар