Rođena sam da razbijem maler
Novi Sad. Porodilište. Zimska, martovska noć. 23:30. Gluvo doba.Petak. Trinaesti. Sreću dvoje mladih ljudi upotpunilo je rođenje prvog im deteta. Novonastalu sreću pomutile su emocije i surova realnost da im predstoji borba za život. Lekari su nehumano dali rok trajanja iste: tri meseca života. Kažu, srce.
Očaj roditelja ubrzo zamenjuje beznađe. Užas iz kojeg nisu znali kako da izađu. Nisu se odvajali od nje iščekujući momenat kada će to malo srce, koje tek što je proradilo, stati...... Borba je počela onoga trenutka kada ju je otac odneo kući sa mesta gde je registrovana kao- otpisana. Sa liste života.
Odstrel i pre leta. Rođena sa manom, ali bez greške.
I uspeli su! Nije im ostavljala mesta za predah i drugu opciju. Majka kaže da, inače miroljubiva i svilena beba, drala se svaki put kada bi osetila da posustaju i u njenom plaču nalazila motiv i razlog za dalju borbu, posmatrala ga kao znak, kao naredbu- nemojte stati. Nisu odahnuli ni nakon ona tri famozna, stručno predviđena dodeljena joj meseca života. Ma, nisu odahnuli do dana današnjeg!
Nije tačno da čovek rođenjem ne dobija kosmički model življenja.
"Kako te ljuljaška zaljulja, tako te motika zakopa", govorio je moj deka,a ja bih dodala da uz malo sreće i sopstvenih izbora sve može biti i drugačije.
I eto, nekom na radost nekom ne, i danas sam živa. I dalje mi je najslabija tačka- srce. I svesno sam birala da budem medicinska sestra, humanista, iz želje da pomažem ljudima, rane da im blažim, kompenzovala sam bol svojih roditelja pomažući drugima onako kako lekari tada njima nisu. I danas se borim, ali se ne derem. I danas sam na strani onih koji se bore, koji ne posustaju; da budem vetar u leđa, da stanem rame uz rame sa njima, da stanem ispred njih i povučem deblji kraj.
I danas je petak 13-ti. Ja sam u Surčinu. Bacam pogled iza sebe. Mnogo je stalo u cifru- 37. Najveći prostor zauzimaju deca. I stari. I nemoćni. I oni koje niko neće. ( muževi se ovde ne ubrajaju, njih sam jedva i ja htela емотикон grin )
Neko je rođen da se dernja, a neko da glasa ne ispusti.
A ja..
Ja ,eto, rođena sa manom.
Ali bez greške.
Novi Sad. Porodilište. Zimska, martovska noć. 23:30. Gluvo doba.Petak. Trinaesti. Sreću dvoje mladih ljudi upotpunilo je rođenje prvog im deteta. Novonastalu sreću pomutile su emocije i surova realnost da im predstoji borba za život. Lekari su nehumano dali rok trajanja iste: tri meseca života. Kažu, srce.
Očaj roditelja ubrzo zamenjuje beznađe. Užas iz kojeg nisu znali kako da izađu. Nisu se odvajali od nje iščekujući momenat kada će to malo srce, koje tek što je proradilo, stati...... Borba je počela onoga trenutka kada ju je otac odneo kući sa mesta gde je registrovana kao- otpisana. Sa liste života.
Odstrel i pre leta. Rođena sa manom, ali bez greške.
I uspeli su! Nije im ostavljala mesta za predah i drugu opciju. Majka kaže da, inače miroljubiva i svilena beba, drala se svaki put kada bi osetila da posustaju i u njenom plaču nalazila motiv i razlog za dalju borbu, posmatrala ga kao znak, kao naredbu- nemojte stati. Nisu odahnuli ni nakon ona tri famozna, stručno predviđena dodeljena joj meseca života. Ma, nisu odahnuli do dana današnjeg!
Nije tačno da čovek rođenjem ne dobija kosmički model življenja.
"Kako te ljuljaška zaljulja, tako te motika zakopa", govorio je moj deka,a ja bih dodala da uz malo sreće i sopstvenih izbora sve može biti i drugačije.
I eto, nekom na radost nekom ne, i danas sam živa. I dalje mi je najslabija tačka- srce. I svesno sam birala da budem medicinska sestra, humanista, iz želje da pomažem ljudima, rane da im blažim, kompenzovala sam bol svojih roditelja pomažući drugima onako kako lekari tada njima nisu. I danas se borim, ali se ne derem. I danas sam na strani onih koji se bore, koji ne posustaju; da budem vetar u leđa, da stanem rame uz rame sa njima, da stanem ispred njih i povučem deblji kraj.
I danas je petak 13-ti. Ja sam u Surčinu. Bacam pogled iza sebe. Mnogo je stalo u cifru- 37. Najveći prostor zauzimaju deca. I stari. I nemoćni. I oni koje niko neće. ( muževi se ovde ne ubrajaju, njih sam jedva i ja htela емотикон grin )
Neko je rođen da se dernja, a neko da glasa ne ispusti.
A ja..
Ja ,eto, rođena sa manom.
Ali bez greške.
Нема коментара:
Постави коментар