Besplatan čovek
Državna institucija. Moje srednje osmogodišnje dete i ja. Obavljam neke poslove i taman kad treba da platim nađemo se u nebranom grožđu: ja nemam sitno, jer je to lokacija koja mi je bila prva u planu kretanja, a i nekako mi je normalno da ljudi rade svoj posao spremni, on čovek nema sredstva za rad. Verbalno se izdogovaramo s tim da službenik više ubeđuje sebe nego mene da sam poštena i da ću se vratiti čim usitnim novac. Ja sebe znam, ali on me ne zna. Uplašen, izgovara bujicu nekakvih sugestivnih reči i fraza pozivajući se na "ako savesti imaš i za Boga znadeš.". Bilo mi je neprijatno, priznajem. Neverovatno koliko su ljudi izgubili veru u ljude ili su, jednostavno, postali površni te "od oka" ne umeju, ne žele ili neće da procene bilo koga, što meni stvarno lako ide, jer nesvesno obraćam pažnju.
Ne obećavam mu ništa. Ne objašnjavam. Moj način je delo. Ljubazno se zahvaljujem, čovek me i dalje ispraća bajalicama tipa " nit ćeš se ti obogatiti, niti ja osiromašiti" i sumnjom da ću se vratiti. Odlazim do prve trgovine i nakon manje od dva minuta vraćam se na mesto "zločina" gde mi je ostala savest na milost i nemilost nepoverljivcu državne institucije. Tik uz njega časopis vladajuće stranke. Zar mi ovi ne veruju?! Oni meni?! Eto, hipersenzibilnost na ljude čini da primećujem i najmanju glupost....
- Mama, ja neću ovog puta unutra, čekaću te ispred, govori moja Nale i tačno znam o čemu misli kao i to da će pitanja tek uslediti.
- U redu, sačekaj, odmah ću ja.
Problem sa službenikom rešen. Ne mogu vam opisati taj izraz srećnoga lica. U pitanju je tek nekih 60. dinara. Dala sam sedamdeset.Nisam imala sitno. Nije ni on imao za kusur, te se ljubazno izvinjavao onoliko koliko mi je bilo potrebno da kažem- izvolite, hvala Vam što ste mi verovali i prijatno.
Sad kreće deo života koji se zove- objasni mi život.
- Mama... Meni se onaj čovek nije dopao.
- Zašto?
- Zato što brblja stvari kao da je kriv.
- Po čemu misliš da je kriv?
- Pa stalno je mrmljao neke izgovore kao mi kad kod kuće zeznemo stvar, pa ne znamo kako ćeš reagovati,a znamo da smo krivi, pa moramo da priznamo pošteno, a ti se samo smeškaš i već imaš rešenje. E isto je i on brbljao, a ne zna da ti imaš rešenje.
- Mame moraju sve da znaju. Nije on kriv, samo je morao da bude siguran da ga neću prevariti. I naravno da nisam. To je pošteno.
- Jesi ti to, mama, platila?
- Jesam.
- A jel" ti dao potvrdu da jesi?
- Nije.
- Znala sam da nije pošten! Eto, to mi se nije dopalo. Zato je brbljao. Brbljao je o poštenju, a nije tako postupio. Mama, zašto si mu platila?
- Nana, sve u životu ima svoju cenu. Ne plaća se sve novcem, ali sve košta. Ono što platiš parama košta te najmanje, dušo, zapamti šta ti mama kaže.
- Sve se plaća. Samo je čovek besplatan!
Državna institucija. Moje srednje osmogodišnje dete i ja. Obavljam neke poslove i taman kad treba da platim nađemo se u nebranom grožđu: ja nemam sitno, jer je to lokacija koja mi je bila prva u planu kretanja, a i nekako mi je normalno da ljudi rade svoj posao spremni, on čovek nema sredstva za rad. Verbalno se izdogovaramo s tim da službenik više ubeđuje sebe nego mene da sam poštena i da ću se vratiti čim usitnim novac. Ja sebe znam, ali on me ne zna. Uplašen, izgovara bujicu nekakvih sugestivnih reči i fraza pozivajući se na "ako savesti imaš i za Boga znadeš.". Bilo mi je neprijatno, priznajem. Neverovatno koliko su ljudi izgubili veru u ljude ili su, jednostavno, postali površni te "od oka" ne umeju, ne žele ili neće da procene bilo koga, što meni stvarno lako ide, jer nesvesno obraćam pažnju.
Ne obećavam mu ništa. Ne objašnjavam. Moj način je delo. Ljubazno se zahvaljujem, čovek me i dalje ispraća bajalicama tipa " nit ćeš se ti obogatiti, niti ja osiromašiti" i sumnjom da ću se vratiti. Odlazim do prve trgovine i nakon manje od dva minuta vraćam se na mesto "zločina" gde mi je ostala savest na milost i nemilost nepoverljivcu državne institucije. Tik uz njega časopis vladajuće stranke. Zar mi ovi ne veruju?! Oni meni?! Eto, hipersenzibilnost na ljude čini da primećujem i najmanju glupost....
- Mama, ja neću ovog puta unutra, čekaću te ispred, govori moja Nale i tačno znam o čemu misli kao i to da će pitanja tek uslediti.
- U redu, sačekaj, odmah ću ja.
Problem sa službenikom rešen. Ne mogu vam opisati taj izraz srećnoga lica. U pitanju je tek nekih 60. dinara. Dala sam sedamdeset.Nisam imala sitno. Nije ni on imao za kusur, te se ljubazno izvinjavao onoliko koliko mi je bilo potrebno da kažem- izvolite, hvala Vam što ste mi verovali i prijatno.
Sad kreće deo života koji se zove- objasni mi život.
- Mama... Meni se onaj čovek nije dopao.
- Zašto?
- Zato što brblja stvari kao da je kriv.
- Po čemu misliš da je kriv?
- Pa stalno je mrmljao neke izgovore kao mi kad kod kuće zeznemo stvar, pa ne znamo kako ćeš reagovati,a znamo da smo krivi, pa moramo da priznamo pošteno, a ti se samo smeškaš i već imaš rešenje. E isto je i on brbljao, a ne zna da ti imaš rešenje.
- Mame moraju sve da znaju. Nije on kriv, samo je morao da bude siguran da ga neću prevariti. I naravno da nisam. To je pošteno.
- Jesi ti to, mama, platila?
- Jesam.
- A jel" ti dao potvrdu da jesi?
- Nije.
- Znala sam da nije pošten! Eto, to mi se nije dopalo. Zato je brbljao. Brbljao je o poštenju, a nije tako postupio. Mama, zašto si mu platila?
- Nana, sve u životu ima svoju cenu. Ne plaća se sve novcem, ali sve košta. Ono što platiš parama košta te najmanje, dušo, zapamti šta ti mama kaže.
- Sve se plaća. Samo je čovek besplatan!
Нема коментара:
Постави коментар