Moja najstarija kćerka ima crnogorske krvi. Uporedo s krvlju prepliću se i geni, jer što ti je Crnogorče ako nema više krvnih zrnaca no obično dete. Doduše, cirkulatorni genetski tok koči samo činjenica što nije dijete, no šćer. Pušti, bogati, velim sebi u časovima osame, ophrvana slavnom prošlošću, dok zadirem u srce i sećanja. Ko će se sad mlatiti po čuki i kužini te se okretat" đa na ovu đa na onu stranu i premetat" matericu naizvrat zarad poroda muškoga čeljadeta. Kad nijesi znala onda nećeš se, vala, ni danas uspinjat"!
Prokletstvo ženskog Crnogorčeta leži u ustima. Muči, jade! Jal" kravi, jal" ženi svejedno je to. Snaja ( u daljem tekstu pačavra ) glavu da ima, jezik da nema. Vareniku da vari, mlijeko da potkišeljuje, brke redovito da brije od đeda da je umijemo razlikovat", e!
E, tu shvatam, onako mlada, nevina i zelena, jer u Vasojevića drugačija nije ni mogla da pritekne, đe je umene kvar.
Potkotrlja ti se jednuš nekakav đed sa vr" planine, te zabrazdi u kuću tadašnjih mi voljenijeh Saičića. Rakija, kajmak, pura, kafa i slika Njegoševa pred njim se meće. Kafu kuvam ja. Mlada, nevina, zelena. Glavu imam, jezik ne pokazujem. Nu ga tamo, ženska glavo! Nek" miruje dok ne ustreba!
Đed propituje. Sve imam utisak da je precizniji i pronicljiviji od poligrafa, ali ćutim. Mlada, nevina, zelena. U mene gleda, druge pita. Znam sve odgovore! Ali mene niko ništa ne pita.
"Pavica veliš, Lako, a? A od čije je vjere?", priupita odjednuš, bez najave, đed, te.. Osta živ!
Puče mi ono lonče iz ruku, proli se kafa po sveže izglancanom šporetu , diže se dunder prašine, svekrva zakuka ( za šporetom, razume se ), (tadašnji ) muž skoči, đed se trgnu.
Ja se ne pomakoh. Celog života radim muške poslove no mi se tada na situaciju pridiže samo obrva. Leva. Promiče mi u čas posla pred oči čitava ravničarska multinacionalna moja Vojvodina, život probdeven tamo i nešto mi se učini đe me niko nikad za svijeh mojih godine nije upitao što đed sad. Ne mene, no čeljad u kući. Mene gleda, a njih pita! Ja ćutim. Mlada, nevina, zelena.
- Verujem u Njegušku pršutu, deko. Ima li većeg Boga od našeg Njegoša?, govorim, a sve na "Novosadsku" salamu i "Neoplantu" mislim.
- Nema, bogumi!, uskliknu đed, otrese onu lulu duvana, puhnu u nju junački, pruži mi ruku, te se opet onako jednako obrati ostalijem čeljadima. - Vidi, sine Lako, ovo ti je čeljade za u našu kuću, ja da ti rečem. Svaka joj je ka u Njegoša!
Odahnu svekrva. Odahnu ( tadašnji ) Lako. Ja ništa. Mučim. Ne, ne to, no ćutim i brojim. Ne brojanicu no mi vascijela "Luča mikrokozma" tutnji glavom. Red po red. Stih po stih. Smenjuju se deseterci za milost ne znaju. Slog po slog. "Koliko sam i koliko putah dubokijem zauzet mislima..."
Moje mi Crnogorče visi zavrat. Moja šćer. Moja Luča. Moje luče! A da Bogdo "oće i ona naći nekojega od naše vjere! Pa makar bio i Crnogorac iz Beograda. Sve sam je naučila. Sve joj objasnila. Potanko i na tenane, vojvođanski smireno, ali ne i ravno.
Da mu očita "Gorski vijenac".
I njega sam nekada znala napamet., no... Sećanja su izbledela. Osta samo još vjera u Njegušku pršutu. I na onoga đeda.
Na zdravlje mu i na dugi život te mi otvori oči!
Pavica Veljović©
Нема коментара:
Постави коментар