KAD RASTANAK PADNE NA SRCE

Rastanci me raspamete, rastroje, unište. Nikada ih nisam ni volela. Kakvi apsurdi! Širiš ruke onima koje voliš i kada odlaze i kada dolaze. Sve bi to bilo u redu kada ja ne bih tako raširenih ruku ostajala da čekam. Svoju slabost vidim baš onda kada sam najjača. Ugrizem se za srce, progutam komadić te emocije, mahnem, poželim srećan put, a ostatak povratka otplačem ulicom. I sve nekako preguram hrabro do kraja, ali kraj me načne. Ne bira odakle. Alo, bre, ovo je samo sedmodnevna rekreativna nastava, neće tvoju decu niko ni da im platiš! Hajd" vi to objasnite ovoj praznoj ruci što mlatara i ne zna šta će sa sobom..... Pa nije bilo mlade u selu,a da ja njen odlazak iz roditeljske kuće nisam oplakala.
Gledam sebe u budućnosti: svatovi, puna avlija; mlada lepa i srećna, mladoženja k"o iz narodne pesme "Visok bagrem nadvisio jelu, mladoženja najlepši u selu..." muzika trešti, Debeli po inerciji kiti pevaljku, pare ne žali, vinjak ne ispušta, čarape do kolena navukao, al" gospodin čovek; prika do prije, barjak se vije, običaji sprovedeni; glavni organizator ja, sve dovedeno do savršenstva, jer tuđa ruka kod mene svrab nikad češala nije. I taman preliminarni trenutak, mlada da zakorakne u budućnost , čujem sebe: Stop! Obustvaljaj svadbu! Ne dam moju žensku decu! I tako tri puta, hej!!! Pa te stresove moje srce ne može da izdrži....
Jebote, upropastiću im život ako ne izgrizem ostatak srca i pustim razum da preovlada, jer.... Deci dajte slobodu, krila da lete i koren da znaju odakle su potekli.
A onda mi postane žao i Debelog: ko bi imao srca da mu uskrati pogled na pevačicin plućni volumen kad mu usitni na uvce? Eto, ja ga nemam. Istrošeno od rastanaka....