уторак, 14. април 2015.

PRED ZIDOM SRAMA

Nije lako biti Srbin u Srbiji. Treba mnogo toga da progutaš dok ti ne izađe na nos. Činjenica da smo podređeni diktaturi ne opravdava prazan abdominalni prostor. Nakljukani smo lažima, ali ni dalje nismo siti svega. Vlast pokazuje razumevanje. Nema para, nema posla, nema ni hleba, ali mole građane da ostanu mirni dok ne stignu predizborna obećanja. Teško im je praznih obećanja i punih džepova da shvate kako u našoj državi od ćoravog posla više ni slepci nemaju vajde. Čekajući da njihova gori do zore, nama je dogorelo do nokata.
Počinje da zadire i dublje. Pod kožu se uvlači neimaština, ali me teši da na računima tajkuna nema para! Njima teku med i mleko.I da vam kažem jednu važnu stvar: da je baba-sera naplatila sva sranja koja smo doživeli i ona bi bila tajkun!
Dok šljam ne isteramo pred Zid srama nećemo se odmaći od Zida plača.
Ne znam šta je to što bi narod poteralo da se zamisli nad ropstvom u kojem se nalazi. Možda još ima onih koji veruju da je demokratija jednaka za sve. Razlika je samo u dužini lanca.
Rasprodali smo bubrege. Za surovo preživljavanje imamo muda! Džabe vam sviće ako nikad ne progledate!