Bacam pogled na izlog. Uh, dobro je, još je nisu prodali! Zalepim se sa oba dlana i strasnom željom da bude moja, a već sledeći letimičan pogled u novčanik i nervozno preturanje po njemu vrati moje snove na status: realno, ne možeš!
Realno ne možeš je status koji već dugo dominira nad svojim suparnikom "Kupi, kupi, možeš ti to" potpuno potkrepljen činjeničnim stanjem i svim potrebama onih koje ne mogu iznad mojih želja.
A tako je divna! Taman po mojoj meri, za mene krojena. I crvena. Crvena kao moji obrazi koji se postide pred mislima i željama za nedostižnim.
Eh te želje.... Koliko li su puta samo zatitrale i u istom trenutku ugasle polivene realnošću? Dobro je, mislim se, što čvrsto stojiš na tlu inače bi te srušila sopstvena nemoć. Osećaj krivice preplavi čitavo biće. Zar u vremenu kad ljudi preživljavaju ti zapela za.. Crvenu tašnu?!
Kako da se ne zakačim?! Ne pamtim kada sam poslednji put nešto sebi priuštila vođena, kao svaka majka i žena, mišlju da sve treba da pripada mojoj porodici, mojoj deci, da ja više ne postojim u tom hedonističkom obliku i sopstvene potrebe podredila njihovim. Sad, kad mi se dopala jedna jedina tašna, ja je se svesno odrčem i svaki put taj "tašnarski" dinar potrošim na njih. I svaki put prolazim kraj izloga sa željom da je još tu. I jeste. I tako već drugi mesec. Eto, nije da mi se nijedna želja baš ne ostvaruje.
Eh, te želje.... Grčevito se držeći za njih obična žena u našoj državi obitava iz dana u dan. Takođe u želji da jednom ima toliko da može opustiti mozak i pustiti srcu na volju, da pođe na pijac ili u poštu neophrvana mislima hoće li išta preostati za sutra, da ne prebira po džepovima i skrivenim štekovima od same sebe, da ne zavisi od svojih misli može li nešto ili ne može, da potroši na sebe, a da je osećaj krivice ne izjeda kako je zakinula na onima kojima je podredila sve. Želje imaju čunovatu moć: one čak i crvenu tašnu drže nekupljenom, kao da na njoj stoji nevidljivi natpis "Rezervisano za onu koja jako želi".
Plaćam i poslednji račun. Zatvaram novčanik ne gledajući u njega. Natovarena namirnicama, higijenom i životom, bacam pogled na izlog. Kockam se sa Đavolom. Dobro je, tu si. Jednom ću u tebe da istresem sve svoje želje. Ako me kao do sad budeš verno čekala.
Realno ne možeš je status koji već dugo dominira nad svojim suparnikom "Kupi, kupi, možeš ti to" potpuno potkrepljen činjeničnim stanjem i svim potrebama onih koje ne mogu iznad mojih želja.
A tako je divna! Taman po mojoj meri, za mene krojena. I crvena. Crvena kao moji obrazi koji se postide pred mislima i željama za nedostižnim.
Eh te želje.... Koliko li su puta samo zatitrale i u istom trenutku ugasle polivene realnošću? Dobro je, mislim se, što čvrsto stojiš na tlu inače bi te srušila sopstvena nemoć. Osećaj krivice preplavi čitavo biće. Zar u vremenu kad ljudi preživljavaju ti zapela za.. Crvenu tašnu?!
Kako da se ne zakačim?! Ne pamtim kada sam poslednji put nešto sebi priuštila vođena, kao svaka majka i žena, mišlju da sve treba da pripada mojoj porodici, mojoj deci, da ja više ne postojim u tom hedonističkom obliku i sopstvene potrebe podredila njihovim. Sad, kad mi se dopala jedna jedina tašna, ja je se svesno odrčem i svaki put taj "tašnarski" dinar potrošim na njih. I svaki put prolazim kraj izloga sa željom da je još tu. I jeste. I tako već drugi mesec. Eto, nije da mi se nijedna želja baš ne ostvaruje.
Eh, te želje.... Grčevito se držeći za njih obična žena u našoj državi obitava iz dana u dan. Takođe u želji da jednom ima toliko da može opustiti mozak i pustiti srcu na volju, da pođe na pijac ili u poštu neophrvana mislima hoće li išta preostati za sutra, da ne prebira po džepovima i skrivenim štekovima od same sebe, da ne zavisi od svojih misli može li nešto ili ne može, da potroši na sebe, a da je osećaj krivice ne izjeda kako je zakinula na onima kojima je podredila sve. Želje imaju čunovatu moć: one čak i crvenu tašnu drže nekupljenom, kao da na njoj stoji nevidljivi natpis "Rezervisano za onu koja jako želi".
Plaćam i poslednji račun. Zatvaram novčanik ne gledajući u njega. Natovarena namirnicama, higijenom i životom, bacam pogled na izlog. Kockam se sa Đavolom. Dobro je, tu si. Jednom ću u tebe da istresem sve svoje želje. Ako me kao do sad budeš verno čekala.
Нема коментара:
Постави коментар