среда, 24. јун 2015.

ŽELJE, POTREBE I CRVENA TAŠNA

Bacam pogled na izlog. Uh, dobro je, još je nisu prodali! Zalepim se sa oba dlana i strasnom željom da bude moja, a već sledeći letimičan pogled u novčanik i nervozno preturanje po njemu vrati moje snove na status: realno, ne možeš!
Realno ne možeš je status koji već dugo dominira nad svojim suparnikom "Kupi, kupi, možeš ti to" potpuno potkrepljen činjeničnim stanjem i svim potrebama onih koje ne mogu iznad mojih želja.
A tako je divna! Taman po mojoj meri, za mene krojena. I crvena. Crvena kao moji obrazi koji se postide pred mislima i željama za nedostižnim.
Eh te želje.... Koliko li su puta samo zatitrale i u istom trenutku ugasle polivene realnošću? Dobro je, mislim se, što čvrsto stojiš na tlu inače bi te srušila sopstvena nemoć. Osećaj krivice preplavi čitavo biće. Zar u vremenu kad ljudi preživljavaju ti zapela za.. Crvenu tašnu?!
Kako da se ne zakačim?! Ne pamtim kada sam poslednji put nešto sebi priuštila vođena, kao svaka majka i žena, mišlju da sve treba da pripada mojoj porodici, mojoj deci, da ja više ne postojim u tom hedonističkom obliku i sopstvene potrebe podredila njihovim. Sad, kad mi se dopala jedna jedina tašna, ja je se svesno odrčem i svaki put taj "tašnarski" dinar potrošim na njih. I svaki put prolazim kraj izloga sa željom da je još tu. I jeste. I tako već drugi mesec. Eto, nije da mi se nijedna želja baš ne ostvaruje.
Eh, te želje.... Grčevito se držeći za njih  obična žena u našoj državi obitava iz dana u dan. Takođe u želji da jednom ima toliko da može opustiti mozak i pustiti srcu na volju, da pođe na pijac ili u poštu neophrvana mislima hoće li išta preostati za sutra, da ne prebira po džepovima i skrivenim štekovima od same sebe, da ne zavisi od svojih misli može li nešto ili ne može, da potroši na sebe,  a da je osećaj krivice ne izjeda kako je zakinula na onima kojima je podredila sve. Želje imaju čunovatu moć: one čak i crvenu tašnu drže nekupljenom, kao da na njoj stoji nevidljivi natpis "Rezervisano za onu koja jako želi". 
Plaćam i poslednji račun. Zatvaram novčanik ne gledajući u njega. Natovarena namirnicama, higijenom i životom, bacam pogled na izlog. Kockam se sa Đavolom. Dobro je, tu si. Jednom ću u tebe da istresem sve svoje želje. Ako me kao do sad budeš verno čekala.