Rumenko, Talibanci i čika Rom
- Mili, kako si od jutros seksualno orijentisan?, upitah Voljenog koji je još sanjivo trljao oči i češkao međupreponski deo svoje bogate anatomije podsećajući me na tipičnog Balkanca.
- Auh, bre, od sabajle me teraš da upotrebljavam glavu i mislim na šta misliš. Daj prvo kafu, posle ćemo filozofiju, odbrunda bariton ušuškan u srbizam na sam pomen seksualnih sloboda.
- Ne, ne. Ništa od kafe dok se ne izjasniš: hoćeš ti sa mnom na Autobusku ili da šabančim sama? Uzmi u obzir činjenicu da sam sposobna i ako procenim situaciju, a slobodnog sam duha- odoh sa azilantima. Meni je svejedno gde.
Pod indirektnom ucenom da će ostati bez desne ruke u domaćinstvu koje iziskuje oduzimanje svih delova tela i apsolutnu posvećenost ( sve manje od toga kuću bi dovelo do propasti, u najblažoj formi- na kant ) skočio je grđe nego Teodosić kad ga "zabio" onomad pod koš.
Spremni da dočekamo "tetku iz Nemačke" uredno smo se parkirali i sišli do stanice. Spremni podrazumeva da sam ja nosila roze majicu, zaostalu još iz perioda kada sam organizovala akciju "Stop, nasilju" sa sve tom parolom na njoj, roze patikama ( obula na kvarno dok mi najstarije dete spavalo te ako u međuvremenu ustane i poželi da ode negde moraće ili bosa ili u onim mojim baštenskim klompama; mi se inače ne bi svi ni obuli dok bar jedan ne zalegne ili ode do toaleta; tada ostatak koristi priliku da oseti napredak Srbije i ima obuću- tuđu, ali na svojim nogama ) i kikicama. Krajnje umetnički. I skromno. On je bio zelen kao nordijski gušter, ali boju tena ima taman takvu da ga čovek ne može razlikovati od.... Zatražio je on meni ovaj roze ranac da razbije monotoniju zelenila i uklopi se u današnju situaciju, ali mu nisam dala. Čitav život ga otimam od tuđih žena, taman posla da se sad i sa "muškarcima" otimam o njega! "Šarene" mu oči, pa privlači masu...
Oslonjeni o ogradu, gledamo onaj narod kojem je Srbija širom otvorila vrata. Tranziciona, doduše, jer konkretna nemamo ni za svoje uboge građane. Dabome, nismo mi toliko ni ubogi. Setim se kada su počeli naši ratovi, bila sam druga godina srednje medicinske, odličan đak i ispunjavala sve uslove za boravak u srednjoškolskm domu. I tu blagodet, zahvaljujući sopstvenom uspehu kao osnovnom uslovu za upis u isti, sam uživala do naleta izbeglica. Kasnije smo mi, deca čiji su roditelji tu rođeni, odrasli, radili, plaćali zdravstveno osiguranje, poreze i samodoprinose, potisnuti kako bi isti koristio kao kolektivni izbeglički centar. Moj tata je narednih godina našeg školovanja pored svega što je odvajao za ovu državu još i privatne stanove morao da nam plaća. Kada sam završila školu, nisam mogla da se zaposlim. Ljudi proterani ratom su imali prednost. Isto je bilo i kad sam se , nakon osmogodišnje, kao đak generacije upisivala u srednju. A onda, izborivši se sa nepravdama koje nam je nametala država , stajem i ja na svoje neizbegličke krhke srpske noge i zabrazdim sa sve onom odlikaškom diplomom da se zaposlim, kad ono- cvrc! "Ne mere vođe, gospojice, zauzeto je sve, aj ti nekom drugom zaišti poso, mi smo se opravili od rata, valja živeSti malko", odgovara ljubazni gosdpodin, uzmakao ratu, ali ne i funkciji na kojoj se nalazi, direktorskoj, u firmi privatnog karaktera, svojoj, posleratnoj. Kad samo pomislim da je mogla biti i moja samo da mi država, pod sloganom "Udri po svom, potapši sve druge", nije oduzela blagodeti mojom snagom izvojevane. No, ne generalizujem sad kao što nisam ni tad: za mene je izbeglica privilegovana samo u slučaju da na jednom naramku nosi dete, a na drugom zavežljaj. Ove kojima je rat više nego rođeni brat pokupovali su po pola ulice, izgradili se, oplemenili firme po rođačkoj liniji, a ovdašnji stanovnici rade za njih plaćeni manje nego radnice kod Kineza dok socijalnu pomoć i dalje primaju te je , nezadovoljni tretmanom, prodaju nama, ovdašnjima, po komšiluku.
Elem, da se vratim na autobusku...
Izbeglice iz Sirije nisu brojne. Bar ne ove stanične. Leže, jedu, grupisani, dezorijentisani, ali skoncentrisani jedni oko drugih. Pod šatrama i vedrim nebom. Deca trčkaraju, šutiraju loptu, mešaju se sa našim ljudima i radnicima gradskog zelenila, sa slučajnim prolaznicima i čovek gubi osećaj da tu ima stranaca- lepo gledam, svi smo negde ljudi. Dobro, primećujem i da su oni malo ljudskiji obzirom na odeću, mobilne telefone, ali ih onaj ranac kategoriše kao neimovinske građane koji beže. Od čega? Istorija će već to jednom negde objasniti....
- Hej, snajka, čekaš, čekaš, a? Ako, ako, evo saće, nema da se brineš: šalje mama luka, pa pasulja, pa malo ajvara, jel da, sestro?, obraća mi se simpatičan radnik gradskog zelenila, "A ovaj garagan tvoj, jel on od naših?", simpatično zvuči njegovo zapažanje boje tena moga muža i to nas natera da oboje prasnemo u smeh.
- Jeste, prijatelju, ubacujem spontano uklapajući se u priču, da je moj ne bi bio moj, ovako je vaš pa je moj, zbunjujem čoveka, on odmahuje rukom i priču nastavlja sa mojim, a njihovim Garaganom.
- Brate, jel vidiš ti ova čuda, a?! Odonud gejovi i šareni, odovud Talibanci, samo mi Cigani manjina, mi nemamo nikakva prava.
Voljeni na sve samo spušta desnu obrvu, smeška se i u sebi nabraja sve što mi je preskočio ovih bogougodnih godina braka kad se i upuštam sa "manjinama" u Srbiji. Oni manjina?! Dokle?! Imaju sva prava, a ipak sebe nazvaju manjinama. Kome je Srbija ikad išta uskratila? Sem svome... Eto, on manjina , a "Talibanci" nisu emigranti već "Talibanci". Oni "šareni" isto ostvaruju svoja prava, a takođe sebe smatraju manjinom i ugroženima. Mi, Srbi, nismo ni to. Ni šareni, ni ugroženi. O nama kad pričaju, smeste nas u kontekste loših momaka i niko u svetu ne ispituje činjenicu da li je zaista tako, već jednostavno prihvataju da jeste. ( slušam juče vesti na BBS-iju gde se navodi da je :"..na granici Slovenije i Hrvatske srpska policija tukla migrante.." Boli svet uvo što srpska policija nema veze sa dotaknutim granicama. Oni čuju "ozloglašenu" reč "srpska" i to im je dovoljno za mišljenje, a veze nemaju ni gde su pomenute države... )
- Gospon Rome, da izvinete, a kad ovi šetači treba da se promuvaju?
- Otkud znam, sestro, a i ne zanima me. Ja samo znam da smo mi najebali! Znaš ti što mi Cigani ne mož da idemo u pedere? Zato što smo manjina!
- Nema ni potrebe, brate. Ima ih sasvim dovoljno. Ni mi, Srbi, ne možemo među njih. Kroz vekove smo češće nabijali na kolac nego na kalolifer, pa nam se ne priznaje seksualna orijentacij. Zapravo, mi smo seksualno dezorijentisani: kad god se pojave ovi naši lopovi sa vlasti, ne znamo da li bismo im pre majku ili oca!
- A, bre, garagan, što ti blesava ova naša!, zasmeja se gospodin Rom,očas prisvoji mene za "njihove", odmaha nam i pođosmo da sačekam... Mog Radenka.
"Autobus iz Hamburga prispeo je u stanicu", odjekuje glas simpatičnog mladića.
- Izvinite, ja čekam Radenka? Imate li takvog, treba da podignem kofer iz Nemačke...
- Jel to šalje onaj kafedžija? I ja, mico moja, nisam Radenko već Rumenko. Evo izvoli.... Dobro je, dušo, kako asociraš na sladoled da si bar tamnoput pa da budeš moj omiljeni- Sneško, mislim, ali ne izgovaram.
Uzimam kofer i krećem. Bacam letimičan pogled ka gunguli koja ovde vlada: izmešali se naši, šareni, namazani, manjine, veličine,ratovi, zbegovi, policija i vlast, "kornjače" i garagani, kuso i rogato, odeveno, golo, imućno, siromašno.
Svi su na tlu Srbije.
Svi imaju svoja prava.
Svi su dobro dočekani.
Svi će biti zbrinuti i ispraćeni.
A ja, Srpkinja, moja prava za dostojanstven život ostvarujem preko paketa iz Nemačke. Od kafedžije. Doneo mi Rumenko.
Oj, Srbijo, zemljo među manjinama!
- Auh, bre, od sabajle me teraš da upotrebljavam glavu i mislim na šta misliš. Daj prvo kafu, posle ćemo filozofiju, odbrunda bariton ušuškan u srbizam na sam pomen seksualnih sloboda.
- Ne, ne. Ništa od kafe dok se ne izjasniš: hoćeš ti sa mnom na Autobusku ili da šabančim sama? Uzmi u obzir činjenicu da sam sposobna i ako procenim situaciju, a slobodnog sam duha- odoh sa azilantima. Meni je svejedno gde.
Pod indirektnom ucenom da će ostati bez desne ruke u domaćinstvu koje iziskuje oduzimanje svih delova tela i apsolutnu posvećenost ( sve manje od toga kuću bi dovelo do propasti, u najblažoj formi- na kant ) skočio je grđe nego Teodosić kad ga "zabio" onomad pod koš.
Spremni da dočekamo "tetku iz Nemačke" uredno smo se parkirali i sišli do stanice. Spremni podrazumeva da sam ja nosila roze majicu, zaostalu još iz perioda kada sam organizovala akciju "Stop, nasilju" sa sve tom parolom na njoj, roze patikama ( obula na kvarno dok mi najstarije dete spavalo te ako u međuvremenu ustane i poželi da ode negde moraće ili bosa ili u onim mojim baštenskim klompama; mi se inače ne bi svi ni obuli dok bar jedan ne zalegne ili ode do toaleta; tada ostatak koristi priliku da oseti napredak Srbije i ima obuću- tuđu, ali na svojim nogama ) i kikicama. Krajnje umetnički. I skromno. On je bio zelen kao nordijski gušter, ali boju tena ima taman takvu da ga čovek ne može razlikovati od.... Zatražio je on meni ovaj roze ranac da razbije monotoniju zelenila i uklopi se u današnju situaciju, ali mu nisam dala. Čitav život ga otimam od tuđih žena, taman posla da se sad i sa "muškarcima" otimam o njega! "Šarene" mu oči, pa privlači masu...
Oslonjeni o ogradu, gledamo onaj narod kojem je Srbija širom otvorila vrata. Tranziciona, doduše, jer konkretna nemamo ni za svoje uboge građane. Dabome, nismo mi toliko ni ubogi. Setim se kada su počeli naši ratovi, bila sam druga godina srednje medicinske, odličan đak i ispunjavala sve uslove za boravak u srednjoškolskm domu. I tu blagodet, zahvaljujući sopstvenom uspehu kao osnovnom uslovu za upis u isti, sam uživala do naleta izbeglica. Kasnije smo mi, deca čiji su roditelji tu rođeni, odrasli, radili, plaćali zdravstveno osiguranje, poreze i samodoprinose, potisnuti kako bi isti koristio kao kolektivni izbeglički centar. Moj tata je narednih godina našeg školovanja pored svega što je odvajao za ovu državu još i privatne stanove morao da nam plaća. Kada sam završila školu, nisam mogla da se zaposlim. Ljudi proterani ratom su imali prednost. Isto je bilo i kad sam se , nakon osmogodišnje, kao đak generacije upisivala u srednju. A onda, izborivši se sa nepravdama koje nam je nametala država , stajem i ja na svoje neizbegličke krhke srpske noge i zabrazdim sa sve onom odlikaškom diplomom da se zaposlim, kad ono- cvrc! "Ne mere vođe, gospojice, zauzeto je sve, aj ti nekom drugom zaišti poso, mi smo se opravili od rata, valja živeSti malko", odgovara ljubazni gosdpodin, uzmakao ratu, ali ne i funkciji na kojoj se nalazi, direktorskoj, u firmi privatnog karaktera, svojoj, posleratnoj. Kad samo pomislim da je mogla biti i moja samo da mi država, pod sloganom "Udri po svom, potapši sve druge", nije oduzela blagodeti mojom snagom izvojevane. No, ne generalizujem sad kao što nisam ni tad: za mene je izbeglica privilegovana samo u slučaju da na jednom naramku nosi dete, a na drugom zavežljaj. Ove kojima je rat više nego rođeni brat pokupovali su po pola ulice, izgradili se, oplemenili firme po rođačkoj liniji, a ovdašnji stanovnici rade za njih plaćeni manje nego radnice kod Kineza dok socijalnu pomoć i dalje primaju te je , nezadovoljni tretmanom, prodaju nama, ovdašnjima, po komšiluku.
Elem, da se vratim na autobusku...
Izbeglice iz Sirije nisu brojne. Bar ne ove stanične. Leže, jedu, grupisani, dezorijentisani, ali skoncentrisani jedni oko drugih. Pod šatrama i vedrim nebom. Deca trčkaraju, šutiraju loptu, mešaju se sa našim ljudima i radnicima gradskog zelenila, sa slučajnim prolaznicima i čovek gubi osećaj da tu ima stranaca- lepo gledam, svi smo negde ljudi. Dobro, primećujem i da su oni malo ljudskiji obzirom na odeću, mobilne telefone, ali ih onaj ranac kategoriše kao neimovinske građane koji beže. Od čega? Istorija će već to jednom negde objasniti....
- Hej, snajka, čekaš, čekaš, a? Ako, ako, evo saće, nema da se brineš: šalje mama luka, pa pasulja, pa malo ajvara, jel da, sestro?, obraća mi se simpatičan radnik gradskog zelenila, "A ovaj garagan tvoj, jel on od naših?", simpatično zvuči njegovo zapažanje boje tena moga muža i to nas natera da oboje prasnemo u smeh.
- Jeste, prijatelju, ubacujem spontano uklapajući se u priču, da je moj ne bi bio moj, ovako je vaš pa je moj, zbunjujem čoveka, on odmahuje rukom i priču nastavlja sa mojim, a njihovim Garaganom.
- Brate, jel vidiš ti ova čuda, a?! Odonud gejovi i šareni, odovud Talibanci, samo mi Cigani manjina, mi nemamo nikakva prava.
Voljeni na sve samo spušta desnu obrvu, smeška se i u sebi nabraja sve što mi je preskočio ovih bogougodnih godina braka kad se i upuštam sa "manjinama" u Srbiji. Oni manjina?! Dokle?! Imaju sva prava, a ipak sebe nazvaju manjinama. Kome je Srbija ikad išta uskratila? Sem svome... Eto, on manjina , a "Talibanci" nisu emigranti već "Talibanci". Oni "šareni" isto ostvaruju svoja prava, a takođe sebe smatraju manjinom i ugroženima. Mi, Srbi, nismo ni to. Ni šareni, ni ugroženi. O nama kad pričaju, smeste nas u kontekste loših momaka i niko u svetu ne ispituje činjenicu da li je zaista tako, već jednostavno prihvataju da jeste. ( slušam juče vesti na BBS-iju gde se navodi da je :"..na granici Slovenije i Hrvatske srpska policija tukla migrante.." Boli svet uvo što srpska policija nema veze sa dotaknutim granicama. Oni čuju "ozloglašenu" reč "srpska" i to im je dovoljno za mišljenje, a veze nemaju ni gde su pomenute države... )
- Gospon Rome, da izvinete, a kad ovi šetači treba da se promuvaju?
- Otkud znam, sestro, a i ne zanima me. Ja samo znam da smo mi najebali! Znaš ti što mi Cigani ne mož da idemo u pedere? Zato što smo manjina!
- Nema ni potrebe, brate. Ima ih sasvim dovoljno. Ni mi, Srbi, ne možemo među njih. Kroz vekove smo češće nabijali na kolac nego na kalolifer, pa nam se ne priznaje seksualna orijentacij. Zapravo, mi smo seksualno dezorijentisani: kad god se pojave ovi naši lopovi sa vlasti, ne znamo da li bismo im pre majku ili oca!
- A, bre, garagan, što ti blesava ova naša!, zasmeja se gospodin Rom,očas prisvoji mene za "njihove", odmaha nam i pođosmo da sačekam... Mog Radenka.
"Autobus iz Hamburga prispeo je u stanicu", odjekuje glas simpatičnog mladića.
- Izvinite, ja čekam Radenka? Imate li takvog, treba da podignem kofer iz Nemačke...
- Jel to šalje onaj kafedžija? I ja, mico moja, nisam Radenko već Rumenko. Evo izvoli.... Dobro je, dušo, kako asociraš na sladoled da si bar tamnoput pa da budeš moj omiljeni- Sneško, mislim, ali ne izgovaram.
Uzimam kofer i krećem. Bacam letimičan pogled ka gunguli koja ovde vlada: izmešali se naši, šareni, namazani, manjine, veličine,ratovi, zbegovi, policija i vlast, "kornjače" i garagani, kuso i rogato, odeveno, golo, imućno, siromašno.
Svi su na tlu Srbije.
Svi imaju svoja prava.
Svi su dobro dočekani.
Svi će biti zbrinuti i ispraćeni.
A ja, Srpkinja, moja prava za dostojanstven život ostvarujem preko paketa iz Nemačke. Od kafedžije. Doneo mi Rumenko.
Oj, Srbijo, zemljo među manjinama!
Нема коментара:
Постави коментар