среда, 13. јул 2016.

Macke i Covek

Pre nekoliko dana uočila sam dve mačke. Bojažljivo i oprezno se motaju, nikako da mi priđu. Ovde sam u deficitu sa prijateljima, životinje mnogo volim te sam rešila da ih privolim sebi. Dva dana sam posmatrala kako pažljivo merkaju hranu i vodu koju sam im postavila u bašti. I ja sam strpljivo čekala. Zovem ih mac, mac, ali mi se čini da ne znaju srpski, a ja ne znam na nemačkom da "macam" te smo tu mrtva trka.
Elem, pojele su sve i danas su obe prišle da se mazimo. Nekako mi... je srce puno radosti zbog toga. Pripitomiti životinju je skoro isto kao i priċi čoveku: ponudi šaku topline i strpljenja, pusti ga da ti poveruje, da vidi dobru nameru, da se u nju uveri i sam će ti prići. Kada priđe prigrli ga i ostani takav topao, ne menjaj se, ne ljuljaj čoveka, ne izigravaj Boga.
Veoma poštujem poverenje ove cvaj kacen. Poštujem ja isto tako postupak svakog čoveka, bio dobar ili loš, koji je za mene bilo šta učinio, dao mi priliku i šansu. Jedino se vrlo često zapitam kako je onim ljudima koji ovakve plemenite stvari rade sa ciljem protkanim sebičnim potrebama da se zadovolji ego i sujeta, da se bude iznad drugih, veliĉaju postupci i traže zaduženja koja bi opravdala upravo učinjeno delo?
Meni ove mace nisu ništa dužne. Dužna sam ja njima da opravdam poverenje koje u mene imaju. Ja sam u njih uložila ljubav. One mi to i vraćaju.
Sa ljudima je isto kao i sa životinjama: što daš to ćeš dobiti. Ponekad je ulog taman toliki da je najveća dužnost čoveka da bude dobar čovek.