субота, 18. фебруар 2017.

O dodvoricama

Ne mogu ja to tako kao većina danas: dvostruki aršini, dvostruke uloge, dvostruki stavovi. Otupeli, ogluveli, obnevideli misle, čuju i vide samo sebe i svoj interes. Ja kad presavijem više ne ispravljam. Origami nije igra već veština izgradnje nečeg celog. Kad pljunem ne ližem. Hipersalivaciju izazivaju žlezde, mene nesoji. Ne pravim se slepom kraj širom otvorenih očiju i uma, a mozak je ortopedsko pomagalo na koje se retki oslanjaju. Nit znam da cinculiram, nit mogu glavu da okrenem u stranu. Ukočena sam za deformisane vrste. Zato sam češće na krstu i panju nego na pijedestalu.
Dodvorice su čudnovata sorta. Kod njih sve nekako lako ide. Svi su im sjajni. Sve vole. Svima se dive. Svi im prijaju. Sve su sa sobom izmirili. Svima su zahvalni. Sve im je potaman. Sa svima se slažu. Svakog razumeju. Sve im je baš tako kako jeste. Svi su im divni, krasni, bajni, ali niko istinski nije njihov koliko su sami svoji; interesdžije, proračunati, sebičnjaci i slabići.
Neka, hvala, sama ću da se popnem na taj krst, ĉekam samo da sve ove prefinoće i predobroće i pretoploće i prehumanoće maknu sve svetce koji čekaju svoj red u Raju. Blještavilo vaših lažnih oreola izbi mi oči.
I sve ove reči iz usta.
Ni mi koji se ujedamo za jezik ne moźemo uvek da trpimo usta puna sopstvene krvi.