Poslednja plovidba

Šibaju valovi, spuštaju se jedra,
odnekud dolazi pesma sirene,
a ja još plovim po bespuću,
ranjen ko galeb, razbijen o stenje.

Moj brod ne tone! To samo krišom
puca pod palubom od memle načeta daska,
i još bih jednom da vidim lik čoveka
što crvotočina ništa mu ne mogaše.
Prikaži se, Čoveče, evo ti maska!

Vlažan mi duvan nozdrve para,
lulu odavno stiskam drhtavom rukom,
i moj brod se već dugo ljulja,
i puca, o, kako samo puca!
Stisnut čovekom, stisnut i mukom.

Hridi me mame! Odbrojava na starom satu ruinirane katedrale minut ćutanja
za sve borbe,
za sve ideale,
za sva moja besciljna lutanja.

Skalupiću jedra, spustiću sidro
baš uz žalopojku morske sirene
uz miris bure i snagu vetra
ugasiću motore, spustiću lulu,
nasukaću se na obalu i prigrliti stene
učiniću sve što se može.
Spomenik će mi biti propale bitke,
sveću će paliti na grobnici sahranjenih ideala,
lelekaće licemeri i probisveti,
narikače prepredene oguliće istinu do gole kože.
Samo te jedno molim:
čuvaj ovakve koji su kao ja.
Čuvaj brodolomnike, Bože.

More tihuje. Još samo iz daleka čuje se sirene poj
i mami, o, kako samo mami!
Opijen pesmom ko mirisom slobode plovim.
Zbogom hridi!
Zbogom morska zvezdo!
Zbogom obalo daleka!
Još jedan brodolomnik bez bure ode.