субота, 18. фебруар 2017.

Vanila sa naliv-perom

Imam svoju sobicu. Kutak udaljen od Svemira i sveta, zidove "okrečene" mnoštvom knjiga, zgužvanih neuspeha i olovki slomljenih srdaca. Imam svoj kutak. Ušuškan između mašte i realizma, sa mustrom od nadrealizma i filozofije, oslonjen na klackalicu sivih ćelija i kardijalnih dizni. Imam sve vreme ovoga sveta da čitam, pišem, lutam, da ćutim tišinu misli, da bojim oblake i budem daleko od svega, a blizu sebe. Imam to ćoše neba i "radi" me i "radim" ga i baš me briga za sve.
A onda izujem staklene cipelice sa visokom štiklom, okačim ih o klinove nadanja i bosim nogama stanem na zemlju.
Alo, sestro, ajmo napolje! Gde se gubiš? A deca?! A ručak?! A veš, muž, kum, brat, majka, otac?! A svinjokolj, a čvarci, pa topljenje masti sa čika Pajom, čitanje jutarnje štampe, ispijanje kafa sa drugaricama, domaći zadaci sa decom. A bašta i pas, a prijatelji, pa trula taraba do komšijskog svinjca, orah vetrom zalomljen, krčevina i tvorevina, nekalemljeni lešnik, promrzla mušmula i brdo ljudi koji s" Predvodnikom iz garaže viču:"Možel" kafa i fićok "mučenice", gazdarice?" A baba Mica sa zavidnim znanjem medicine za jednu babu i sto umirućih bolesti sa kojima već skoro vek izgura, pa ova tri psa sa svojim kučećim teskobama i dva mačka sa februarskim momentima tokom cele godine, na tone buva i šarenih laža, široka avlija, tesne opanke i tupa sekira.
Daj mi te staklene cipelice!
Obuj se-izuj se, obuj se-izuj se, obuj se... I tako ceo život prođe u raskoraku između snova i buđenja, opijen mirisom vanile i naliv-pera. I tako ceo život san smenjuju jave.