SaĆu opet, a ko drugi do ja, da zinem i rečem koliko su u pravu oni
koji vrednuju veru i tradiciju, ali ne i čopor koji je obesmislio
religiju kao duhovnu povezanost sa ljudima, Bogom i prirodom: bio pop da
sveti vodicu uoči Uskrsa, paušalna taksa za ovu godinu je sa soma
skočila na soma ipo. Kažem lepo ovim mojim kućanskim Šumadincima: daj da
damo tačnu sumu, onoliko koliko moramo, ostatak koji ste previsili da
nahranim neko gladno detence, da damo za lečenje, znam tačno kom
e
bi valjalo, veći je sevap nego popu u šake. Jok, mori, to Srbendija
velika, daje, za Boga ne zna. Dam ja popu te dve namenjene "iljade, on,
siroma poče da vadi iz tašNje mu lovu, a ja se ponadah vraća kusur, pa
po običaju brzopleto ga dočekah na ljubaznost, jer moji tako rešili,
kad ono... "Gosn pope, nemojte, ne treba kusur...", a on će ti meni:" Ma
nisam ni hteo da vratim nego da složim novčanice..." Onda sam odmah
otišla da mu se revanširam: na sve one crvendaće u sred posta dodam i
"Sizifa". A što samo moja duša da bude grešna?!
I dan dani mi se komšiluk smeje što sam ja verovala, a pop podrazumevao.
Ovakve niti slične situacije ne ubijaju veru, samo je jačaju.
Veru u iskonsku dobrotu.
Нема коментара:
Постави коментар