Na trgu Šarla de Gola
Već treću godinu sedela je sklupčana u uglu polumračne sobe. Ovoga puta pred njom je igrala senka sudije, njegovog hladnog čekića bat čula je svaki put kad bi otvorila oči. Prepoznala ga je po strogom liku, već od ranije joj poznatom. Oh, pa taj sudija nije bio niko drugi do ona sama. Upravo je donosila presudu života. Sebi, a kome bi drugom sudila? Vagajući dokaze koji su je teretili da nije umela dovoljno dobro sebe da voli, da se davala više nego što je ikada dobijala, da su sve suze progutane pred drugima u stvari depoi progutanih snova, sputavana ali bez odustajanja koračala je nedovoljno brzo da se otrgne od svih sprega. Kriva je! Jeste, kriva je, ponavljala je sebi nebrojeno puta i pre konačne presude. Tri godine se borila. Borila se da zadrži plamen vatre dok je još ima, ali kako je mogla ona da razgoreva a druga strana da gasi i da očekuje da je svemoguća, da će večito goreti?! Uništeni Feniks ne vaskrsava. Opet je kriva! Za to što je verovala i nadala se i volela! O, i te kako je kriva što je stvarala iluziju od propalih svetova, što je smehom prikrivala nemanje topline na uzglavlju, što su joj stopala bila hladna od hodanja po vatri koja je zagasla. Kriva je sto posto! Sujeta ju je „radila“ i bilo joj je krivo, ali i jasno- ovde je zaista kraj.
A onda je umrla. Potpuno. Kao žena i ljubavnica. Ugasila se vatra, Veselice, Rim je propao!, urlalo je negde unutar svih tih zidina oko srca koje je još kucalo. Negde je iscurela nada da ova presuda ne znači konačno oslobađanje već jedno takvo ropstvo. Anestezirala se , ogrnula štit potonulih brodova s iscepanom belom zastavom na srcu. Bela zastava je predaja. Izgubila je. Našla je besmisao u onome u čemu je do juče tražila smisla. Priznaj da si izgubila, ne otimaj se više, predaj svoje kockice pobedniku i izađi iz ovoga dostojanstveno, o, majko, ženo, dadiljo samo ne ljubavnice!, ropac je iz nje progovarao pred strogim sudom savesti u pokušaju da shvati na šta se osuđuje. Šta da priznam?, otimala se od svojih poraza ponosno. Od ovog trenutka ti si zatvorena ko Trijumfalna kapija na Trgu Šarla de Gola, postaješ spomenik koji svedoči da je postojala žena koja je volela. Spuštaj štit, Napoleone, tvoja Marseljeza je izgubila! Od ovog trenutka sve je zatvoreno za javnost! Od danas ti si goli kamen kojem ne postoji šansa niko da priđe, obeležje tek, stena, neprohodna vrlet. Od danas ti si u kavezu sopstvenih presuda, zarobljena mišlju da niko više nije vredan tvojih davanja. Presuda je doneta- sahranila si se spoznajom da ne postojiš kao žena i sad ti ostaje samo da živiš. Ništa te ne oslobađa. Nosi te bukagije na srcu i koracima kako umeš i znaš.Smej se! Moraš tako! Rekla si sebi da moraš. Zarekla si se u tišini svojih ćutanja da niko neće pomeriti taj oganj iza teških zidina. Ovde je zaista kraj. Konačna presuda. Osudila si se da nikada ne budeš slobodna. Kakva glupost! Kakva tragedija! Poslednji trzaji razuma.
A onda se anestezirala. Na Trgu Šarla de Gola zazvečaše okovi oko jednog srca.
A onda je umrla. Potpuno. Kao žena i ljubavnica. Ugasila se vatra, Veselice, Rim je propao!, urlalo je negde unutar svih tih zidina oko srca koje je još kucalo. Negde je iscurela nada da ova presuda ne znači konačno oslobađanje već jedno takvo ropstvo. Anestezirala se , ogrnula štit potonulih brodova s iscepanom belom zastavom na srcu. Bela zastava je predaja. Izgubila je. Našla je besmisao u onome u čemu je do juče tražila smisla. Priznaj da si izgubila, ne otimaj se više, predaj svoje kockice pobedniku i izađi iz ovoga dostojanstveno, o, majko, ženo, dadiljo samo ne ljubavnice!, ropac je iz nje progovarao pred strogim sudom savesti u pokušaju da shvati na šta se osuđuje. Šta da priznam?, otimala se od svojih poraza ponosno. Od ovog trenutka ti si zatvorena ko Trijumfalna kapija na Trgu Šarla de Gola, postaješ spomenik koji svedoči da je postojala žena koja je volela. Spuštaj štit, Napoleone, tvoja Marseljeza je izgubila! Od ovog trenutka sve je zatvoreno za javnost! Od danas ti si goli kamen kojem ne postoji šansa niko da priđe, obeležje tek, stena, neprohodna vrlet. Od danas ti si u kavezu sopstvenih presuda, zarobljena mišlju da niko više nije vredan tvojih davanja. Presuda je doneta- sahranila si se spoznajom da ne postojiš kao žena i sad ti ostaje samo da živiš. Ništa te ne oslobađa. Nosi te bukagije na srcu i koracima kako umeš i znaš.Smej se! Moraš tako! Rekla si sebi da moraš. Zarekla si se u tišini svojih ćutanja da niko neće pomeriti taj oganj iza teških zidina. Ovde je zaista kraj. Konačna presuda. Osudila si se da nikada ne budeš slobodna. Kakva glupost! Kakva tragedija! Poslednji trzaji razuma.
A onda se anestezirala. Na Trgu Šarla de Gola zazvečaše okovi oko jednog srca.
Нема коментара:
Постави коментар