четвртак, 20. новембар 2014.

Jedna priča koja hoće napolje

- Deda, šta je to poštenje?, pitale su male, radoznale oči ne skidajući pogled sa lica starca čija je brada podrhtavala dok je između prstiju valjao papiriće i ostatke duvana.
- Poštenje, zastade starac,a licem mu se prolomi grč koji brže-bolje pretvaraše u osmeh i prigrlivši male, radoznale oči nastavi, e, moj Gaćko, poštenje... To je, sine... Vidiš našu kuću i one stepenice tamo? E, sine moj, da bi otvorila vrata života moraš ka njima ići korak po korak, stepenik po stepenik. Svaki put kad se oklizneš, osvrni se iza sebe da nisi nekog oborila, pruži mu ruku, pomozi, ohrabri ga, povedi ako treba i svaki put digni glavu i nastavi da se penješ, ali uvek gledaj ispred sebe. Zgulićeš kolena mnogo puta padajući, ali ne odustaj. Zapinjaćeš, saplitaće te,vući nazad, a ti.. Ti samo vodi računa da do tih vrata stigneš neokaljanog obraza. Ništa ti, sine, milije biti neće nego kad zbaciš terete sa leđa,a na duši nemaš ni jedog. Čista obraz mije dušu, zapamti to.
- Znam, deda, znam!, vikale su radoznale oči skačući veselo oko starca, Pošteno je da ja pomognem Mici da se popne, jer je mlađa i smotana,a ja polako, pa kad stignem, je li tako, dekice moj?
- Tako je, državo moja! Moj Gaćko! Joj, što mi ti nisi muško?, zapitao se starac pogleda uprtog u prostranstvo avlije, prelazeći njime od ambara preko koša i podruma, svinjca i sve tako dok ponovo ne bi prigrlio svoju unuku.
- Deda, Papo, hajde, ručak je postavljen! Šta radite vas dvoje ceo dan po avliji na ovoj zimi?
- Evo, evo, idemo, odgovara strpljivo starac pružajući ruku detetu koje ga sa puno poverenja prati.
- Deko, sad se ti i ja zajedno penjemo ka poštenju. Pošteno ćemo da se najedemo!
Deda ne skriva osmeh. Ne skriva ni ponos. Među njima dvoma vladala je neka neobjašnjiva božanska veza: deda je u njoj prepoznavao sebe,a ona.. Ona je znala da će jednoga dana biti isto što i njen deda- pošten čovek.
/ Jedna priča koja hoće napolje /