Oduvek sam imala svog druga. Imaginarnog. Zamišljenog. Neki bi to nazivali ludilom, ali ne i ja. Koračali smo zajedno. Razgovarali. Smejali se. Toliko puta da smo mamili radoznale poglede prolaznika. Trgla bih se iz tih maštarija tek pošto bi mi prilazili sa pitanjem: "Rekli ste nešto?". Oh, da! Jesam, jesam. Ali ne Vama, sebi, svom imaginarcu, drugu, kritičaru, onom koji me jedini razume. Ne gledajte me tako! Nisam luda! Samo sam s godinama naučila bolje da ga sakrijem od pogleda i ljubopitljivosti radoznalog sveta odakle toliko toga u ovoj glavi.
Šćućuren u levoj hemisferi, tik uz hipotalamus, znao je i još uvek to zna, da ustalasa misli praveći kovitlace. Najbolje od mene izašlo je upravo iz tih razgovora. I kad bi postojala neka mašina poput elektroencefalograma jako me zanima šta bi, prikačen vakum-pipcima na moje misili, oslikao onda kad samo mislim da miruju.
Dok sam budna beležim sama. Baš onako kako su se sklopile tu negde, u levoj hemisferi, tik pod hipotalamusom..... U razgovoru same sa sobom više se ne pitam ko je tu lud. Zapišem, pa istražujem.
Oduvek sam imala svog druga.
Oduvek smo bili usamljenici u svetu odraslih.
Zato smo imali svoj.
Tu, između dveju korica crvene sveske........
Oduvek.
Нема коментара:
Постави коментар