DANI ŽALOSTI

Nemam volju da pišem o ovome, ali iznalazim onoliko nadljudske snage da ne ćutim o tragedijama koje nemilosrdno pogađaju moj narod.
 Dan je žalosti. I nedavno je bio. Isti takvi dani bili su i u aprilu, odmah potom u maju. Mnogo takvih dana je bilo proteklih dana, nedelja, meseci. Izgleda da u mojoj državi drugačijih dana ni nema. Strahujem da se, sirota, ne navikne na crnjinu, te da je nikada ne skine sa ovog ubogog naroda. Strahujem da se moj narod ne navikne, da ne ogugla, da mu duša ne usahne od isplakanih suza, od ridanja, od bola, da ne poklekne pred rakom dok sahranjuje najmilije.
Stavila sam crni flor na srce.Srcem žalim nastradale sunarodnike.  Srcem žalim za svakom humkom iskopanom u mojoj državi. Srcem žalim svaku dušu, znanu i bezimenu, koja je pala tu gde je trebalo da leti.
Stavila sam crni flor na dušu. Dušom žalim Boga. Istog onog Boga koji je, stvarajući svet po modelu Ljubavi i Istine i Života i Čoveka po liku svome, ipak odlučan u nameri da za sebe uzme najbolje, najhrabrije. Dušom žalim Boga koji ne poznaje veru ni ime ni naciju, a ostavio je Čoveka da se baš po tome deli.
Stavila sam crni flor na misli.  Mislima žalim državu. Ubogu, ojađenu, onesposobljenu! Prokletu da tuđinu bude uporište,a svome čemerište! Izdanu, proneverenu, prevarenu! Žalim državu mučenicu! Žalim državu, udovicu povijenu od jeda, ostavljenu da svoju siročad hrani komadima svoga bola, svoga mesa izranjavanog, da im jauke guši rubovima sirotinjske marame. Žalim je, jer je opet sahranila svoju decu.
Stavila sam flor na ruke. Vezane su tugom. Stavila sam flor na ruke da prikrijem nemoć što ostaše nepomične. Nepomične da razgrnu tugu, da otklone nedaće, da spreče nepravde, da razgrnu zatrpane nade i vaskrsnu istinu.
Jedino ne mogu da stavim flor na oči, jer one i zatvorene vide i žale i isplakuju. Ne mogu da stavim flor na oči koje je tuga obojila crnilom. One su unesrećene već samim tim što vide. Takva je zla kob dalekih pogleda.
 Dan je žalosti u mojoj državi i ja nemam volju da dignem glavu sa tuge i pitam: ima li nade za bolje dane?
Srbijo moja! Sve dok su ti Dani žalosti jedino obeležje života , ne slutiš na dobro.
Laka ti crna zemlja.
Laka im crna zemlja.
Nama je naša teška.