Uzmem ja da kosim travu. Kosilica ganc nova, francuska, polovnu je dovukao neki nam prijatelj, te je domaćini kupiše za sto eura pre dve godine još, no se ni jedan za nju ne hvata. Eto, da se kurče, da zna selo da i mi kosilicu za travu imamo. Sve što niko neće, po inerciji pripadne meni. Svinjci, kokošinjci, bašta, kosilica, Debeli....
Nije sad to muka, nego drugo. Krenem ja da kosim, ma u dušu je znam: i kad uhće, brekće, trese, tandrče ( A ganc nova! Sto eura!.....mu puta milosnu te nas i prevesla "prijatelj" ...)... Štuc, muc, tuc- i stade. Ma ni makac. Napumpam joj benzin na dugmence, stisnem, povučem ( i potegnem, da bolje klizi, dakako ), ni dalje neće.
Presisala. Ne ja, ona!
Pođem do garaže nam nasušne što nas istim takvim "lebom hrani ne bi li dušu u kosilicu povratila i posao završila da nađem benzin. I nađem ja. ( sva sreća te mi u voljenog majstora sve uredno obeleženo, sad da kome zapne za spas života i da mu naša garaža može pomoći, tri puta bi, siroma, zamro i vaskrsnuo dok mi to spasonosno ne bismo našli ) Sem ako mu nisu potrebni baš posteri golih ženskinja, e, toga ima mrtav da se digne kad uđe!
Elem, nađem nekakvo čudo, ne piše ništa, ali imam ja nos. Omirišem, jeste, nije, jeste, nije.. Izbora nemam, dakle jeste. Stručno namontiram i levak, natočim malu dupke punu, zašrafim kao da osećam neku muku, pa da se ne otrgne kontroli, mislim se.
Dva tri skleka, sedam "Bože, pomozi" i počnem.
Majko moja, kad se to razgorelo! Dim ljuljnuo ko iz parne lokomotive šesnaestog veka! Hajde što dimi kao stari nam "golf dvojka" koji prodadosmo kad je već kuče podno kočionog sistema komotno moglo da uđe sa celom svojom familijom nego poče da skakuće po travnatom delu avlije, uzbuniše se komšije, navijaju: "Drž je, Pavo, uteče!".
Ja sam žena koja voli slobodu te se tako postavljam i prema... Kosilicama. Eto me stojim, pušim cigaretu i strpljivo čekam da se iživi i ako ikako uspe istroši tri litre pitaj Boga čega što sam u nju sipala, de ako će za to vreme sve sama i okositi.
Jedva čekam voljenog. Spremila sam mu omiljenu klopu. Brašno mi nije bilo obeleženo, pa sam umesto njega u palačinke stavila- prekrupu za prasiće.
Kad sam ja mogla da okosim sa neobičnom tečnošću žute boje čiji miris podseća na benzin smeštenoj u boci od pet litara obeleženoj sa "Smederevski rizling", moći će i on da jede palačinke smešene od pet domaćih jaja sa dodatkom brašnaste smese bele boje na kojoj neobično piše brašno- "Zemunska jedinica za tov prasića".
Ljubav ne zna za košenje i mešenje!
Нема коментара:
Постави коментар