Moja majka je oduvek imala dvostruku ulogu u mom životu: bila je i majka i moj guru. Naši stavovi su oduvek bili oprečni, a mišljenja različita i sukobljena, sa tom razlikom da je mama bila jača, jer su joj verbalne veštine oduvek išle od ruke: pljus, pa šamarčina. Ne, nisam se svađala nikad. Mislim da ju je to najviše i nerviralo. Ja sam samo iznosila argumente i strpljivo čekala da mama shvati, potom prihvati,a na kraju i prizna da sam u pravu. Ma nije joj padalo na pamet! Ona me je rodila i zna se čija majka crnu Pavicu bije! Tako nekako....
Ne znam ni ja odakle mi izgrađeni stavovi kada smo vaspitavani strogo i patrijarhalno kao da se samom Hristu zaklela da njena deca neće prekršiti ni jednu Božiju zapovest. Da ne ličim na nju i da je ona tata, odavno bih ja zapala u krizu identiteta i kapirala kako možda nisam njena tj. njegova, tj... Prosto ne ličim ni na koga, mada vučem malo na pokojnog deku, onako karakterno, imam taj vojnički duh, disciplinu i mentalno držanje... Oduvek sam bila svoja. Kako, ne znam, ali mislim da se rodimo da budemo jedinstveni i da samo od nas zavisi koliko ćemo od života nametnutog prisvojiti.
Ja nisam bila od tih kojima se može bilo šta nametnuti. Nisam umela da budem nešto suprotno od onoga što osećam, nisam umela da zažmurim i ućutim kad vidim nepravdu, nisam umela da se priklonim sistemu sveopšteg ludila i kažem nešto što ne mislim. To je moju majku posebno sekiralo, jer je verovala da, ukoliko se ne stopim sa masom, ne vežem mašnice kao sva deca ženskog pola, ukoliko ne nosim zokne i lakovane cipelice, ako ne počnem da klimam glavom i ljubazno se osmehujem, propašću! Načisto! I militarno. Ja sam žensko dete i moram da znam da je moja uloga u društvu da živim po sistemu "Ćuteći, spaseći".
Meni to nije išlo. Spaseći i nekako hajde, ali ćuteći ama baš nikako.
Upravo moralne sprege i patrijarhalni oblici vaspitavanja rađali su kreativnog buntovnika pojačavajući moju volju,a trenirali majčine nerve. Još uvek ne dokučujem kako, sirota, nije izvršila harakiri onomad kad me je uparadirala u belo od glave do pete, sa sve crvenim mašnicama i belim espadrilama, a ja, jureći za životom kroz široku nam seosku avliju, ni pet ni šest, upala direktno- u jamu poljskog vecea. Još se sećam kako me je crevom spirala sa pola metra razdaljine, a ja se kikotala. Ozbiljno sam je shvatila tek kad mi je prišla sa gas-maskom, prutom i pretnjom. Gas masku je batalila. Prut je ostvario pretnju.
Nikad nije pitala ko je kriv. To se znalo- onaj ko se buni. A od nas troje, bunila sam se uvek ja. Deset Božijih zapovesti su ništa kako je zapovedala moja mama. Slušali jesmo, poštovali jesmo, ali nismo svi jednako prihvatali moranja. Ja nikako nisam. Ja sam morala da kažem. Ja sam morala da objasnim. Ja sam morala da ispravim "krivu Drinu" i nije me bilo briga šta će svet reći. A tek taj svet što mi je izlazio na nos u maloj, ruralnoj sredini, da ne pričam. Mislim da je to i našoj mami bio osnovni postulat po kojem je tražila načine da nas oblikuje- "Šta će svet reći.". Nekako me nikada to nije ni bilo briga.
Znala je ona potajno da mi ne može ništa, da sam takva rođena, ali strahovi od života su je nekako terali da nas oblikuje po njegovoj meri. Plašila se da ne budemo povređeni, mislila da ćemo, ušuškani u moralne norme , znati bolje da se zaštitimo od života, ali meni su upravo lepo vaspitanje i moral bili najveća sprega. Mnogo puta sam pomislila kako bismo bolje prošli da smo neke barabe. Nismo imali to od koga da naučimo. Rođeni smo u čestitoj, radnoj seljačkoj porodici koja je svaki komad hleba zaradila znojem čela svoga, u porodici koja se nije radovala kad komšiji crkne krava već je hitala da pomogne, u porodici kojoj nikada nije trebalo više od onoga što je mogla sama i pošteno da stvori. Ponekad me i nervira što bar neko nije bio probisvet, političar ili lopov, pa da i mi danas budemo bogati naslednici!
Elem, majka je i dan danas moj guru. Evo, pre neki dan razgovaramo, spontano se nameće tema o politici gde smo, podrazumeva se, svaka na suprotnoj strani od one druge kao što smo oduvek i bile i , nakon mog stava, majka preti. Gotovo! Odriče me se! Ja sam izgnanik! Ja sam odpadnik roda svoga! Nema me na spisku naslednika, ostajem bez ičega što su krvavo stekli.. Ha ha ha ha.... Ne odolevam da crkavam od smeha. Ona je sad u godinama. Više joj se ne suprostavljam, sad je puštam. Više se ne upuštam u diskusiju koja joj može poremetiti zdravlje, sad se smejem. Spuštam loptu svaki put kad osetim da se guši i teško diše. Nisam ni ja ona stara. Majka jeste. Majka je ista. Ona me i dalje slama. Ali sad smo drugačije suprostavljene: ona je moje dete, ja sam njena zaštita. Kad ostare, roditelji postaju deca, da znate samo.
I jedna molba za one kojima je priklonjena i zbog kojih ona gubi zdravlje,a ja još malo pa i glavu: ne budite drski! Platite sok i sendvič i mojoj mami!
Ne znam ni ja odakle mi izgrađeni stavovi kada smo vaspitavani strogo i patrijarhalno kao da se samom Hristu zaklela da njena deca neće prekršiti ni jednu Božiju zapovest. Da ne ličim na nju i da je ona tata, odavno bih ja zapala u krizu identiteta i kapirala kako možda nisam njena tj. njegova, tj... Prosto ne ličim ni na koga, mada vučem malo na pokojnog deku, onako karakterno, imam taj vojnički duh, disciplinu i mentalno držanje... Oduvek sam bila svoja. Kako, ne znam, ali mislim da se rodimo da budemo jedinstveni i da samo od nas zavisi koliko ćemo od života nametnutog prisvojiti.
Ja nisam bila od tih kojima se može bilo šta nametnuti. Nisam umela da budem nešto suprotno od onoga što osećam, nisam umela da zažmurim i ućutim kad vidim nepravdu, nisam umela da se priklonim sistemu sveopšteg ludila i kažem nešto što ne mislim. To je moju majku posebno sekiralo, jer je verovala da, ukoliko se ne stopim sa masom, ne vežem mašnice kao sva deca ženskog pola, ukoliko ne nosim zokne i lakovane cipelice, ako ne počnem da klimam glavom i ljubazno se osmehujem, propašću! Načisto! I militarno. Ja sam žensko dete i moram da znam da je moja uloga u društvu da živim po sistemu "Ćuteći, spaseći".
Meni to nije išlo. Spaseći i nekako hajde, ali ćuteći ama baš nikako.
Upravo moralne sprege i patrijarhalni oblici vaspitavanja rađali su kreativnog buntovnika pojačavajući moju volju,a trenirali majčine nerve. Još uvek ne dokučujem kako, sirota, nije izvršila harakiri onomad kad me je uparadirala u belo od glave do pete, sa sve crvenim mašnicama i belim espadrilama, a ja, jureći za životom kroz široku nam seosku avliju, ni pet ni šest, upala direktno- u jamu poljskog vecea. Još se sećam kako me je crevom spirala sa pola metra razdaljine, a ja se kikotala. Ozbiljno sam je shvatila tek kad mi je prišla sa gas-maskom, prutom i pretnjom. Gas masku je batalila. Prut je ostvario pretnju.
Nikad nije pitala ko je kriv. To se znalo- onaj ko se buni. A od nas troje, bunila sam se uvek ja. Deset Božijih zapovesti su ništa kako je zapovedala moja mama. Slušali jesmo, poštovali jesmo, ali nismo svi jednako prihvatali moranja. Ja nikako nisam. Ja sam morala da kažem. Ja sam morala da objasnim. Ja sam morala da ispravim "krivu Drinu" i nije me bilo briga šta će svet reći. A tek taj svet što mi je izlazio na nos u maloj, ruralnoj sredini, da ne pričam. Mislim da je to i našoj mami bio osnovni postulat po kojem je tražila načine da nas oblikuje- "Šta će svet reći.". Nekako me nikada to nije ni bilo briga.
Znala je ona potajno da mi ne može ništa, da sam takva rođena, ali strahovi od života su je nekako terali da nas oblikuje po njegovoj meri. Plašila se da ne budemo povređeni, mislila da ćemo, ušuškani u moralne norme , znati bolje da se zaštitimo od života, ali meni su upravo lepo vaspitanje i moral bili najveća sprega. Mnogo puta sam pomislila kako bismo bolje prošli da smo neke barabe. Nismo imali to od koga da naučimo. Rođeni smo u čestitoj, radnoj seljačkoj porodici koja je svaki komad hleba zaradila znojem čela svoga, u porodici koja se nije radovala kad komšiji crkne krava već je hitala da pomogne, u porodici kojoj nikada nije trebalo više od onoga što je mogla sama i pošteno da stvori. Ponekad me i nervira što bar neko nije bio probisvet, političar ili lopov, pa da i mi danas budemo bogati naslednici!
Elem, majka je i dan danas moj guru. Evo, pre neki dan razgovaramo, spontano se nameće tema o politici gde smo, podrazumeva se, svaka na suprotnoj strani od one druge kao što smo oduvek i bile i , nakon mog stava, majka preti. Gotovo! Odriče me se! Ja sam izgnanik! Ja sam odpadnik roda svoga! Nema me na spisku naslednika, ostajem bez ičega što su krvavo stekli.. Ha ha ha ha.... Ne odolevam da crkavam od smeha. Ona je sad u godinama. Više joj se ne suprostavljam, sad je puštam. Više se ne upuštam u diskusiju koja joj može poremetiti zdravlje, sad se smejem. Spuštam loptu svaki put kad osetim da se guši i teško diše. Nisam ni ja ona stara. Majka jeste. Majka je ista. Ona me i dalje slama. Ali sad smo drugačije suprostavljene: ona je moje dete, ja sam njena zaštita. Kad ostare, roditelji postaju deca, da znate samo.
I jedna molba za one kojima je priklonjena i zbog kojih ona gubi zdravlje,a ja još malo pa i glavu: ne budite drski! Platite sok i sendvič i mojoj mami!
Нема коментара:
Постави коментар