Zazvoni telefon. Prijateljica u nevolji. Nema tu šta da se misli, samo reci gde hoćeš da ga zakopam, govorim po inerciji kad čujem vapaje prijatelja svojih nasušnih. Sve mislim roknuli čoveka, pa im treba neko od poverenja. Priča ima potpuno drugi oblik: u pitanju je živ čovek tj. žena tj. majka koju treba smestiti u bolnicu.
Joj, majko!, vrisnem u sebi, ali pristajem. Ja sve mogu! Ja hoću! Ja umem! Ja ću da se roknem! Hoću, majke mi, samo zbog potrebe za tim pustim adrenalinom koji ne miruje, stalno se traži u meni, stalno od mene traži da ga imam i osećam. Dojadio mi je više, ali jači je od mene. On me drži živom!
Bura u stomaku, prijateljica pred kolapsom, baka u ležećem položaju, a ja sa dvestadvadeset dinara u novčaniku. U Zemunsku treba da stignem iz Surčina (!?) i imam dvadeset minuta za to. Zovem taksi. Kako ću ga platiti, ne znam, smisliću dok se budem češljala. Ako stignem, jer treba da se tušnem brzinski, obučem, uzmem uniformu, aparat za pritisak, ostavim smernice mužu i deci do frižidera, šporeta, televizora, gaća.... Baba Mica!, spasonosna lampica se pali i jurim do nje. Brzinski navlačeći levu čarapu objašnjavam situaciju, istrgnem joj onu ponuđenu kintu iz ruku i trčim nazad, svojoj kući, hvaleći Boga i dobre komšije.
Daj mi tašnu, sine, i čuvajte se, od kuće ne mrdajte dok se ne vratim, vidiš da trgaju decu majkama iz ruku, bubrege vade, oči kopaju, kiselinu u piće sipaju!, održim brzopotezni pedagoško roditeljski čas u tri sekunde ćerki, uzmem ono malo para pokupljenih iz raznih tegli, kasica, džepova plus baba Micinu pozajmicu, sveukupno 1100.dinara, poljubim decu i krenem.
- Kojim putem?, pita taksista, ljubazan, učini mi se u pravi mah
- Najbržim, čeka me bolesnik!
Kud i rekoh najbržim?! Kome rekoh to sam videla onog trenutka kad je izašao na ovaj sporedni okolni put, a njega kao da su Turci opkolili- sve vezir do vezira, sitno vezu po drumu, Marka Kraljevića ni od kud da razredi drvorede, sve neka sporadija, sunce ti poljubim lebovo, te kao šlag na tortu: bagerista, a puna leva. Bože brate, ljubi te sestra, reguliši ove prepreke, što sve moram sama! Ne znam da li brže bije moje srce ili njegov taksimetar, ali da stvar dobije na dramaturgiji, zaista se umeša i Bog. Zvoni mi telefon. Prijateljica javlja da je Vojna hitna stigla i da nemam vremena da stignem i ja. Hvala ti, Bože, baš si kul. Znam, znam, razumela sam: imaš ovog konja pa ga zupčiš, ali videću te ja kad ti lipšem. Neću, kažeš, skoro?! Jok, no ćeš ti! Oprošteno ti je, ne možeš na sve strane, evo sad ću ja da pretrčim od "Požuri, čoveče!" do stanite mi kod "Studenjaka", pa ću da se razmašem pred narodom te će Hitna i mene da pokupi. "Lazarević" mi se baš raduje.
Primi taksista sve to k znanju, no na gas ne staje. Mene neka muka uhvatila sa onih 1100. Šta ako ustreba više?! Znaš šta, mala: ti toliko imaš, za više samo možete da se dogovorite. Šmeknem čoveka, ubedim sebe da nije loše parče, sporazumno ćemo mi to da rešimo makar mi svi zubi od stiskanja ispali, ali dužna ostati neću.
Stadoše kola. Taman gde rekoh. U jednom trenu poverovah da ovi taksimetri rade na misli: tačno je otkucao onoliko koliko imam! 11oo! Do zadnjeg dinara mu dadoh! Pokupih i sve one sitniše za koje rekoh ćerki da mi ne trpa u tašnu bezveze. Eto, to je ona meni namerno opstruisala eventualni seksualni odnos! To ih otac tako nagovara!
Nemam kad da mislim na sebe, čeka me bolesnik.....
Konačno- susrećem se sa svojim ljudima i upadam u Hitnu. I u priču. A priči nikad kraja. Izraduje se moja baba Ruža Bog zna kako, za ruke se držimo nas dve, vršimo pregled dana, baba Ruža kao dete- sve čačka, pipka, dirka, pa nešto zapitkuje. Aman, baba Ružo, te dugmiće ne stiskaj, katapultiraćeš nas negde, posle ćemo te juriti na toj ležaljci kao u američkim filmovima!, nasmejem ja tako još koji put tužnu situaciju zvanu "Slomljeni kuk". Stoički nosim slučaj. Pridržavam i slomljenu prijateljicu. Izmučena srpskom birokratijom, na ivici nervnog sloma, odviknuta od peripetijalnih oblika funkcionisanja u majci nam Srbiji po sistemu- ja na šalter, a na njemu slova sitna, snalazi se, ko te šiša, nama raja nije bitna ( prim.aut- slobodno doživljavam realnost! ). Hajde ti kući, oko lepo moje, pusti mene i baba Ružu da ovu avanturu izguramo do kraja, govorim joj oslonjenoj o moje baš-čelik rame. Samo jedan poljubac nas deli od toga da baba Ruža i ja postanemo glavni akteri dalje priče.
Smeštaj je urodio plodom. Sem jezikom, prstom nisam morala da mrdnem. Dobro, dobro, dva miga zgodnom doktoru se ne ubrajaju u zločin, već su se desila sa ciljem da mi baba Ružu bolje pripažava. I to što sam ostavila svoj broj telefona istom tom lekaru je iz istih tih razloga- pripazi je, odužiću ti se. I to što sam očijukala sa sestricama noseći kafu, kolače i slatkiše sve je to birokratski uređen sistem zarad bolje nege. I to što sam im posle na kičmi sedela dva puta na dan dok je nisu operisali ljubazno se zahvaljujući što su tako ljubazni da me saslušaju i to je deo sistema, ali sopstvenog- snađi se! Ne računa se ni to što sam proklela onog ko je prvi počeo sa mitom! Sve je u službi humanosti.
Sve se to pregrmelo, ali moj povratak kući bio je avantura smeštena u "Fantastične basne" Birsove; apsurd, čist apsurd! Kome kukam?! Nikom. Nije ovo moj jedan dan. Ovako meni ceo jedan život protiče. Iz dana u dan.
Kuda sad?!, prvo pitanje po izlasku sa VMA. Kud te noge nose, lutko lepa, tepam samozadovoljno sebi, a osećaj u stomaku ne prestaje da šalje signal ostalim čulima da je sreća ipak na mojoj strani. Jer, ludom daj rogove i on će od njih sviralu napraviti, jer ne zna šta čini dok ne prođe. Ili dok ga ne sustigne.( moje divne mudre misli me sustiu na svakom koraku i mozak telu snage daje za još i još i još... Odosmo u pornografiju ako nastavim da "joškam".. )
- Draga, treba li ti pomoć i gde si?, prvi put po mom avanturističkom odlasku od kuće u kasne popodnevne sate oglašava se muž-jedinac.
- Slušaj, voljeni: ja kući stižem! Kako, ne znam, ali stižem! Znači, nemaš sreće, žao mi je!
Pet kilometara pešaka, pa valjda ću ugledati nešto poznato, a onda će biti lakše. Šta poznato, crna moja ti, osam godina si u Beogradu, iz auta izašla nisi sem do porodilišta, bebi kolica voziš poslednjih šest godina, geografiju ne znaš, Novosađanka si, a gle ove..... Malo je reći mnogo su brzi! Beograd, brate! Pa kako se ko snađe.
Konačno ugledah poznato! Dekica, po slobodnoj mi proceni šezdesetih godina, nedaleko u šumarku kraj "Partizanovog" stadiona / dobasam ja sve pravolinijski od VMA dotle sa željom da spoznam čari beogradske / čučnuo. Ma, jok, ne recituje Prevera nego prazni emocije stomaka kroz creva. Sakrio se, tobož, od sveta sa puta i donje strane, pa sve gleda vidi li ga iko, ali zaboravio da mu poleđina / i to poprilična / udara direktno u oči putnika četresdvojke sa gornje. Siroma, kako sramežljiv, mislim se , ali dobro je, šumarak ima čime da mu se oduži, setno otpratim koprive nedaleko odatle. Pretrčim kolovoz, te banem u trolu. Pitam, ljubazni Beograđani me lepo upute, ali Bože moj, kome danas verovati, ideš ti, mala, svojim putem, pa dokle dospeš.
I dospem direktno do Višegradske. Popljunem tri puta, prekrstim se, štipnem za uho, cvrknem da razbije stravu od iste, pustim poruku ljubavi- nećeš me ti više videti, zapamti! Ja, od kad sam u ovom vašem Beogradu samo sam trudna! I zaglajzam ne znam kuda, ali još uvek znam gde idem.
I tako iz sumnje u sumnju, uspem da se dobacim do Železničke stanice. Znate po čemu sam je poznala? Po Beogradu na vodi! Gledam velelepne vozove, šarene zidove, plakate i kličem u sebi: Vučiću, care, ima i od tebe neke koristi! Dobro si izvikao ovaj projekat te i nama , Novosađankama u Beogradu, geografski precizno jasno kuda! Pravo u božiju mater!
Ali, neka fala, ja idem u Surčin.
-Molim Vas, jednu kartu.
- Samo ako imate sitno.
Uzdahnem duboko, te izvadim dve hiljade, jedina sitnina u tom trenutku. Zarađena preko baba Ružinog slomljenog kuka, grčevito stegnuta mi u tašni kao da milione eura nosim da prebacim na Kipar, eto tako! Sramota me njega, sramota me ljudi, jer ko bi razumeo samo ako bih išta rekla....
- Opa, godpođo, za kartu nema sitno, ali dve hiljade ima. Pa Vi ste bogata žena, danas niko nema kod sebe toliko. Nema veze, pustiću Vas, nemate, pa nemate.
- Gopodine, počnem tiho i strpljivo kako samo ja to umem u datim elementarnim situacijama, imate dva izbora: hoćete da pričam ili da se mičem? Moj Vam je savet da se maknem, jer pričanje.. Do Surčina ima sat ipo, ja za milost ne znam kad zinem, pa Vi sad izvolite.
Htedoh da mu kažem kako sam taj dan u svet i avanturu pošla sa 220. svojih, 500 pozajmljenih i ostatka izmuvanih iz kojekakvih porodičnih kovčega sa blagom, parama, ali čovek ipak izabrao da nam svima ovaj put bude bezbedan i bezbolan. Hvala mu gde čuo i ne čuo!
Jedna se baka, stekoh utisak znajući naš mentalitet, oseti ugroženom te viknu: "Gospođo, laže onaj! Svi smo mi ovde ušli sa po dve hiljade, ali niko nema kartu, jer onaj nema da vrati!" Nasmejem joj se novosadski toplo, maknem u stranu, stisnem onu tašnu sa lovom ( da je kakvo biće već sedam kopči bi na petom vratnom nosila koliko stiskam ) i zagledam u sumrak.
Deca kao deca: prvo ti gledaju u ruke, pa ti onda u zagrljaj trče. Ova moja neka neobična: grle, ljube, sjatili me sa svih strana vazduha ne daju zahvatiti, plaču, slinavi, musavi, gladni kao da sam ih ostavila u afričkom plemenu pod obavezom da slušaju Karleušin CD, a ne u rođenoj kući, punih astala kiflica, pet sorti testa i krompira i sa tatom.
Tata?!
Dragi voljeni muž.
- Slušaj, mačak: dala sam ti život, mladost, decu, a sad ti evo i ove pare. Večeras mi nije ni do kakvih više davanja.
Dajte mi vremena da se snađem. Ipak sam ja Novosađanka u Beogradu.
Beograde, dobro te snašla!
#Pavica Veljović
Нема коментара:
Постави коментар