BIBLIOTEKARSKA POLICA I PRAZNINA
Bila sam jutros u biblioteci. Malo, seosko područje pruža zadovoljstvo tim pre što biblioteka nikad nije puna ljudi. Ustvari toliko je prazna da ni bibliotekarke nije bilo. Prošetala sam između polica da osetim miris starih knjiga koje toliko volim. Pažnju mi je ovako opijenoj od njuškanja Kapora, Radovića,Pekića, Kamija, Birsa i narodne književnosti privukla prazna polica.
- Što li si prazna?, prozborim u sebi i pređem rukom po polici.
- Nisam prazna. Puna sam moljaca, odgovori Polica potpuno mirno.
- Molim? Jesam li ja u halucinaciji ili stvarno razgovaram sa policama iz biblioteke?, upitam se u mislima i već me sustiže odgovor iz praznine
- Nemoj to da kažeš pred svetom. Oni će zaista reći da si luda, a ti si samo druželjubiva i naklonjena razgovoru sa usamljenim bibliotekarskim policama punim moljaca.
- Ali, ja... Ja... Ja ne vidim moljce! Ne vidim ništa, ustvari! Dobro, malo ove prašinice skoro da ti i ne škodi, kažem, izvadim vlažnu maramicu i uklonim prašinu sa police.
- Ovo baš prija, hvala ti. Nego, zašto si stala pored prazne police kraj onoliko punih?, uzvrati toplo i zahvalno usamljena bibliotekrska polica.
- Privukla si mi pažnju. Oduvek su mi privlačile pažnju praznine, znaš. Ja uvek znam čime bih neku od njih popunila. Da si ti moja polica imala bi svrhu. Sve u životu treba da ima svrhu i služi na korist. Ništa manje nisi važna od bilo koje police ovde da i na tebi ne bi stajao neki od velikana. Štaviše, divno bi ga nosila.
Polica je zasijala od sreće. Negde u daljini hladnog opštinskog hodnika nazirala se silueta bibliotekarke koja je pirkala u sveže namazane nokte i dekolte istovremeno, provetravajući sternum-prostor spram svojih mogućnosti. Na brzinu sam napisala kratku posvetu, spustila knjigu na policu, još jednom se osvrnula po mirisu knjiga, pomilovala policu i brzo napustila biblioteku. Osećala sam Poličinu sreću. Dobila je svrhu. I oslobodila se straha da ničemu ne služi.
Ala će bibliotekarka da se iznenadi kad na Usamljenoj Polici pronađe knjigu velikana u kojoj na početnoj strani lepo piše: jednoj finoj bibliotekarskoj Polici u ime prijatnog razgovora o Praznini.
Blago moljcima. Gutaće znanje.
- Što li si prazna?, prozborim u sebi i pređem rukom po polici.
- Nisam prazna. Puna sam moljaca, odgovori Polica potpuno mirno.
- Molim? Jesam li ja u halucinaciji ili stvarno razgovaram sa policama iz biblioteke?, upitam se u mislima i već me sustiže odgovor iz praznine
- Nemoj to da kažeš pred svetom. Oni će zaista reći da si luda, a ti si samo druželjubiva i naklonjena razgovoru sa usamljenim bibliotekarskim policama punim moljaca.
- Ali, ja... Ja... Ja ne vidim moljce! Ne vidim ništa, ustvari! Dobro, malo ove prašinice skoro da ti i ne škodi, kažem, izvadim vlažnu maramicu i uklonim prašinu sa police.
- Ovo baš prija, hvala ti. Nego, zašto si stala pored prazne police kraj onoliko punih?, uzvrati toplo i zahvalno usamljena bibliotekrska polica.
- Privukla si mi pažnju. Oduvek su mi privlačile pažnju praznine, znaš. Ja uvek znam čime bih neku od njih popunila. Da si ti moja polica imala bi svrhu. Sve u životu treba da ima svrhu i služi na korist. Ništa manje nisi važna od bilo koje police ovde da i na tebi ne bi stajao neki od velikana. Štaviše, divno bi ga nosila.
Polica je zasijala od sreće. Negde u daljini hladnog opštinskog hodnika nazirala se silueta bibliotekarke koja je pirkala u sveže namazane nokte i dekolte istovremeno, provetravajući sternum-prostor spram svojih mogućnosti. Na brzinu sam napisala kratku posvetu, spustila knjigu na policu, još jednom se osvrnula po mirisu knjiga, pomilovala policu i brzo napustila biblioteku. Osećala sam Poličinu sreću. Dobila je svrhu. I oslobodila se straha da ničemu ne služi.
Ala će bibliotekarka da se iznenadi kad na Usamljenoj Polici pronađe knjigu velikana u kojoj na početnoj strani lepo piše: jednoj finoj bibliotekarskoj Polici u ime prijatnog razgovora o Praznini.
Blago moljcima. Gutaće znanje.
Нема коментара:
Постави коментар