понедељак, 05. октобар 2015.

MANJINA

Sedim na klupi u parku. U rukama držim moćno oružje. Ljudi prolaze i zaziru od mene. Imam osećaj da se plaše kako ću ga upotrebiti. Nedaleko od klupe, ispred "Maksija", sedi nekolicina onih koji podnevnu dremku presecaju promilima. Smeju se, kikoću, upućuju mi podrugljive poglede. Postaje mi neprijatno i čvršće stiskam svoje oružje, kao da ga krijem od sveta, kao da me je sramota što štrčim, kao da treba da se stidim što sam drugačija, što su moje potrebe odmakle dalje od prihvatljivih. Pogledi i dobacivanja postaju nepodnošljivi. Trpam oružje u ranac, pogledom tražim decu i napuštam mesto zločina.
Ne vredi. Iako je oružje u mojim rukama, pobedila je većina. Ugrožena su moja manjinska prava! Smem da se zakunem da sam u rečima tih ljudi načula: "To je bolest!" i "Čitajte u svoja četiri zida!"