четвртак, 01. октобар 2015.

Savest na tanjiru

Sedim na oštrici osećanja i misli. Tasovi savesti pretežu sa duše na srce, a skala se ne zaustavlja. Uvučem dim cigarete snažno u sebe, potom ga beskrajno dugo ispuštam svesna da sa njim ne odlazi u nepovrat i ono što me iznutra pritiska.
Ne verujem u slučajnosti. Prethodnih pedeset godina neko je već imao plan da mi servira današnjicu. A ono što je pred mene izneto, iz poštovanja, ne odbijam. Doduše, nisam baš voljno prihvatila prepunjen tanjir nesloge, problema, bolesti i razmirica, ali sam rešila da ga potpuno ispraznim. Progutaću na silu šta moram, sažvakati sopstvena osećanja, smestiti svestranost u ćošak zvani "sačekaj me za tren" i , nakon obilnog obroka , oprati posuđe. Ne dozvoljavam da išta nepospremljeno za mnom ostaje.
Šta li će ostati našoj deci ako točkići savesti i dobročinstva zaribaju baš kad ne treba? Da li je mašina zvana "dobar čovek" samo niz spontano povezanih točkića ili zaista radi po genetskom kodu? Koliko je bolno razočarenje u trenutku kada zalogaj pokusani zastane u grlu, a čovek u raskoraku između onoga što treba, što mora i što može? Gutaj, čoveče, gutaj! Gorčina nije ništa drugo do preteča slasti. A slast to je trenutak kad shvatiš u samoispitivanjima da si progutao i poslednju mrvicu iz tanjira koju ti je život naservirao, da niko nijedan zalogaj nije ni primirisao sem tebe, a na posletku su te ostavili da sve sam i raspremiš. Nije im se dopao miris nagorelog jela. Ostavili su te da sam kusaš što je neko drugi zamesio. Oči ti se ispunjavaju suzama, ali i njih gutaš, zalivaš svaki zalogaj nesloge i nepravde, ubeđuješ sebe da je dobro, da ćeš svariti, da te neće ništa boleti. Ostaviš u stomaku još toliko prostora da stane mir kad i poslednji zalogaj proguraš kroz jednjak.
Čovek je životinja. Jede i jede i jede dok ga ne pojedu! Pojedu ga oni koji nisu hteli da okuse ni trun gorčine. Prožderu ga isti ti koji su, dok je utrobu svoju izlagao sveopštem dobru i gorčinu prisvajao samo za sebe, izigravali žrtve i još uvek to čine bez da su i probali tanjir da liznu! Oglođu ga oni za čije se kosti otimao! Da se ne prevrću, da ne trunu u beznađu, da budu izbavljeni. Pojedu ga svoji. I krv mu popiju, da zaliju.  Čovek ipak nije životinja. Životinja zna kada je sita.
Gotovo. Tanjir je prazan. I poslednja mrvica kliznula je niz grlo i tupo se zaustavila na dnu stomaka. Više ne gorči. Hoće li ljudima biti lakše da gledaju prazan tanjir? Ne znam. Ljudi su odahnuli. Sladokusca niko ni ne pominje. Sve je njihova zasluga. Kao da su oni ti koji su gutali suze, osećanja, misli i čemer. Oni su žrtve i to je bila njihova uloga od početka.
Ispuštam dim cigarete dugo i sporo. Svesna sam da sa njim ipak odlazi u nepovrat ono što me iznutra pritiska. Ostaje samo jedno pitanje: šta ostaje kad cigareta dogori?
E, baš to je i čovek. To su ljudi.
Zašto se onda ne potrude da budu upamćeni kao Vatra?!
Ne znam.
Ja još gorim.