OD DEBELE KOŽE OBRAZ JE KO DJON
Mene su oduvek plašili ljudi koji, upirući prst u druge, sopstvene anomalije pripisuju njima. Uvek sam strepela od prikrivenog zla u takvima. Podsećali bi me na jednog debelokožca iz moje ulice koji je miroljubivim glasom i vanserijskim talentom za ljigavost prikupljao sve slabosti seljana, a kad mu se uzvrti sedlo pod guzicom istim tim slabostima ih tukao po glavi. Ćutali su, jer nisu imali kud. Pozivajući ih, on ih je omamljivao svojom slatkorečivošću,a žuč sa dna čaše ispijali su sami.
Ne sere ptica čoveku po glavi dok je drži u ruci već kad uzleti.
Ni debelokožac ne bije dok ne počne da drži u šaci!
E, pa sad- Istupite lopovi! Istupite izdajice! Istupite secikese, interesdžije, bitange!
I čik ako smete uprite prst u vodju!
Vi ste ga takvim učinili.
I seljani su ćutali.
Ja sam napustila selo. Debelokožac je umro.
Ali svaki put pljunem pred njegovom kućom. Da se takvi ne povampire.
Ne sere ptica čoveku po glavi dok je drži u ruci već kad uzleti.
Ni debelokožac ne bije dok ne počne da drži u šaci!
E, pa sad- Istupite lopovi! Istupite izdajice! Istupite secikese, interesdžije, bitange!
I čik ako smete uprite prst u vodju!
Vi ste ga takvim učinili.
I seljani su ćutali.
Ja sam napustila selo. Debelokožac je umro.
Ali svaki put pljunem pred njegovom kućom. Da se takvi ne povampire.
Pavica Veljović
Нема коментара:
Постави коментар