понедељак, 30. мај 2016.

Domaćinske vratolomije / priča prva /

Kao svaki zemljoljubac već sa prvim petlovima sam u bašti. Zemlja se obrađuje dok ne ugreje, a narod dok ne proključa. Još jednom se suočavam sa biljnim vašima i ostalim štetočinama. Napale sve što je mlado i zeleno. Kakva je to zemlja kad dozvoljava gamadima da se množe? Brźe bolje hvatam motiku ( ukoliko bih je apostrofirala štetočine bi mogle da dobiju i mot'ku! ) i besomučno je zarivam u zemlju. Zemlja ni da mukne. Rastresito tlo se lakše rasipa. Strašilo nemo posmatra moje napore da sačuvam svoju zemlju. Gamad se ne da. Takva mu ċud. Niti sitnije tvorevine niti većeg neprijatelja zemlje od vaši. Odakle li ste se samo dovukli toliki?! Zašto vam je baš moja zemlja interesantna?! Imamo mi ovde i domaće sorte štetočina koje nas solidno uništavaju, niste nam bili neophodni.
Mačak planduje kraj belog luka i nonšalantno odmahuje šapom u mom pravcu. Nije mu jasno odakle toliki znoj zaliva zemlju. Pakao iznutra, govorim mu telepatijom. Još uvek se najbolje razumem sa životinjama i bez reči. Jedino ne mogu da se oslobodim štetočina. Razvile se telesno, ali ne i umno. Ni apostrofirana motika ne pomaže. Ne sviće jutro kad zasija sunce nego kad slepac progleda.
Vreme u Zemlji: nepodnošljivo!
Vlažnost vazduha: teško se diše.
Vremenske prilike za naredni period: badava vam sviće ako nikad ne progledate!