четвртак, 15. септембар 2016.

ČOVEK I BORBA

Gledala sam jutros kako se čovek bori da pokrene telo. Svaka misao usmerena na dva fronta: želim i o, hoću li uspeti. Sjedinila sam se u mislima sa tim čovekom i u sebi ponavlja: možeš, moźeš, uspećeš, dok sam snagom tela pridržavala njegove strahove i slabosti prenoseći ih na sebe. Čovek je podigao glavu i ugledao moj ohrabrujući osmeh.
Tada sam videla čudo! Čoveka koji je uspeo da pomeri "mrtav" deo sebe!
Eto šta ti je snaga misli, malo ulivene nade, malo vere i prećutnog podstreha, jaka želja i neko ko će se srcem uz nas naći kada je najteže, kada nemoć preovladava čineći strahove jačima, a nade na klackalici prevažu na težu stranu. U najslabijim momentima ne treba nam jak već dobar čovek. Da bude uz nas, da obodri, da veruje, da osnaži, da pola muke ponese, da "mrtvo" u nama vaskrsne. Nisam sasvim sigurna da će se ovo čudo ponoviti, ali u jedno sam sigurna: nikada ne izmičimo ruke od onih kojima je sva snaga našeg duha potrebna da bar na tren ožive. Nikada!