петак, 11. новембар 2016.

Ispovest jednog stava


Imao si me, čoveče! Šta sad hoćeš od mene, ti koji cinculiraš, ti koji lažeš samog sebe? Misliš li da smo spali na ljigavce kojima stavovi služe da brišu podove njima, da ih se odriču kad im se prohte i kada im tako ide u prilog? Hoćeš li da kažeš kako smo sami krivi što si ostao bez nas?!
Seti se kako si tutosao svaki brišući blatnjave ruke o čast i obraz sopstvenu. Seti se kako si odstupio onda kada su te suočavali samog sa sobom, a ti nas se odricao kao da nas nisi sam formirao. Sumnjao si u našu ispravnost ne štedeći nas ćutanja. Misliš li da je ćutanje ispravan stav? Pa, i njega si se odrekao kada si progovorio suprotno od onoga što istinski misliš i osećaš!
Sada nas želiš nazad. Pokošene, poturene pod noge onog koji te je dobio na lukavstvo, potrošene kao paklica cigarete bez filtera. Ni vlažan duvan ne smrdi koliko vazduh u kojem lebdi dah licemerstva.
Pogledaš li malo oko sebe shvatićeš da si izgubio nešto dragocenije nego što će ikada to biti bilo koji izgrađen stav- sebe.
A takve gubitke ni mi ne podnosimo. Ja sam danas stav koji se odrekao Čoveka! Svesno se stavljam na stub srama, penjem sebe na krst stradalnika, širim dlanove onima koji će ih probosti jednoumljem. Moja golgota traje od kad sam začet u mislima slabića.
Neću da budem tvoj stav, Čoveče!
Meni trebaju čvrsti temelji za opstanak- karakter.