Д.М. Адски
ЈЕЗИК ИСТИНЕ
Павица Вељовић: СИЗИФЕ; ПРОМЕНИ РУКУ, Књижевно- уметничка асоцијација ’’ Артија’’ Параћин, 2014
Не знам да ли је Сизиф камен гурао са једном или са две руке, можда је понекад то чинио и челом, али претпостављам да је Павица Вељовић своје афоризме исписивала у периоду када су јој, од силних обавеза, обе руке биле слободне. Збирка афоризама, Сизифе, промени руку је подељена на три циклуса: Златне решетке, Тобоган мисли и Златна рибица. Одмах треба истаћи да је за сваки циклус битна селективност, а све ради избегавања уопштености, било да је у питању тема или исказ.
Павица Вељовић има занимљиву презентацију својих афоризама. Онај, ко чита њене афоризме, несвесно добија жељу да исте чита наглас, било у осами или друштву. Разлог је вероватно у лакоћи запажања и бележења. Мисао је уистину питка, а дводелоност афоризама читаоцима омугућава да се лакше поистовете са аутором.
Давимо се у мору глупости.
Пливајте како знате и умете.
Сатира је то што јесте, сатира, независно од форме. Праве сатире не би ни било без емоција, без непристајања на апсурд и парадокс, без жеље да су укаже на грешке и утиче на савест људског рода. Наравно, свака порука мора бити оправдана и духовита, кад је афоризам у питању и језгровита. Афоризам је најкраћа сатирична форма, есенција оштроумности, фијук бича, бича у смислу сатиричног пера.
Уистину, данас није лако написати добру сатиричну причу и песму, још је теже написати добар, оргиналан, пажње вредан афоризам. Тачно је да време иде на руку сатиричарима, толико је парадокса свуда око нас, али, то није олакшавајућа околност за сатиричаре, напротив; није лако из мора глупости одабрати најбитнију, нити у мору проблема истаћи најбитнији.
Све је више афористичара, много је тога већ речено, а мора се по сваку цену бити оргиналан и свој. Павица Вељовић је свесна тога, отуда и њено препознатљиво поентирање нашег нимало бајног свакодневља:
Трулој ћуприји свака је Дрина крива.
-2-
Рецезент Милен Миливојевић записује: Некад су ’’ мушки шовинисти ’’ говорили да међу афористичарима нема дама зато што оне не могу своју мисао да саопште са тако мало речи, колико афоризам може да поднесе, јер су, углавном, наклоњене знатно дужим причама и причањима. Саме су то оговарање оповргле, а и Павица Вељовић је, ево, једна од њих и овом књигом успешно показује да може краткоћом, духовитошћу и сатиричношћу да надвиси и многе који не припадају дамском роду...
Предност афоризама, а који чине збирку Сизифе, промени руку је у очигленој непосредности. Поруке су неисконструисане, запљусну нас из дна душе, понуде нам искрено и емоционално осећање без трунке намере да нам се нешто допадне једино због тренутне досетке.
"Има заиста љубазних људи. А има и нас који увек говоримо истину."
Афоризам који нас може охрабрити и упутити на латинске изреке: Истина сувише трпи, али се никад не гаси, и на још прикладнију: Језик истине је једноставaн ( Веритатис симплекс оратио ест).
"Лупа не увеличава ситне душе", афоризам је који нас упућује на данашње време када је све више ускогрудих људи, да не говоримо о сујетама, полтронству, самоцензури, несуочавању са истином.
Био сам, игром случаја, у прилици да присуствујем промоцији збирке афоризама "Сизифе, промени руку". Десило се нешто што сваки аутор у потаји прижељкује. Павица је читала своје афоризме, а који су уистину имали пуно одзвона. Баш тако, одзвон је у овом случају презицнији појам од одјека. Било је доста публике, али и афористичара из Крушевца, Параћина, Лесковца... И једни и други су реаговали на исти начин, спонтано, наградивши сваки прочитани афоризам. Наравно, у таквом амбијенту аутор увек прочита више афоризама него што је планирао.
Други резецент ове успешне збирке афоризама, Владица Миленковић, записује: : "Мало је женских аутора у афористици који се са озбиљношћу посвећују овој краткој књижевној форми и који су спремни да прихвате све критике и сугестије како би напредовали у нечему у шта су искрено заљубљени, па је стога било велико задовољство радити на једном таквом рукопису."
Уистину, тако и треба, онај који жели да критикује, превасходно мора и сам да прихвата добронамерне критике. Срећом, ова је збирка преживела праву селекивност па би свака критика била више него злонамерна.
ЈЕЗИК ИСТИНЕ
Павица Вељовић: СИЗИФЕ; ПРОМЕНИ РУКУ, Књижевно- уметничка асоцијација ’’ Артија’’ Параћин, 2014
Не знам да ли је Сизиф камен гурао са једном или са две руке, можда је понекад то чинио и челом, али претпостављам да је Павица Вељовић своје афоризме исписивала у периоду када су јој, од силних обавеза, обе руке биле слободне. Збирка афоризама, Сизифе, промени руку је подељена на три циклуса: Златне решетке, Тобоган мисли и Златна рибица. Одмах треба истаћи да је за сваки циклус битна селективност, а све ради избегавања уопштености, било да је у питању тема или исказ.
Павица Вељовић има занимљиву презентацију својих афоризама. Онај, ко чита њене афоризме, несвесно добија жељу да исте чита наглас, било у осами или друштву. Разлог је вероватно у лакоћи запажања и бележења. Мисао је уистину питка, а дводелоност афоризама читаоцима омугућава да се лакше поистовете са аутором.
Давимо се у мору глупости.
Пливајте како знате и умете.
Сатира је то што јесте, сатира, независно од форме. Праве сатире не би ни било без емоција, без непристајања на апсурд и парадокс, без жеље да су укаже на грешке и утиче на савест људског рода. Наравно, свака порука мора бити оправдана и духовита, кад је афоризам у питању и језгровита. Афоризам је најкраћа сатирична форма, есенција оштроумности, фијук бича, бича у смислу сатиричног пера.
Уистину, данас није лако написати добру сатиричну причу и песму, још је теже написати добар, оргиналан, пажње вредан афоризам. Тачно је да време иде на руку сатиричарима, толико је парадокса свуда око нас, али, то није олакшавајућа околност за сатиричаре, напротив; није лако из мора глупости одабрати најбитнију, нити у мору проблема истаћи најбитнији.
Све је више афористичара, много је тога већ речено, а мора се по сваку цену бити оргиналан и свој. Павица Вељовић је свесна тога, отуда и њено препознатљиво поентирање нашег нимало бајног свакодневља:
Трулој ћуприји свака је Дрина крива.
-2-
Рецезент Милен Миливојевић записује: Некад су ’’ мушки шовинисти ’’ говорили да међу афористичарима нема дама зато што оне не могу своју мисао да саопште са тако мало речи, колико афоризам може да поднесе, јер су, углавном, наклоњене знатно дужим причама и причањима. Саме су то оговарање оповргле, а и Павица Вељовић је, ево, једна од њих и овом књигом успешно показује да може краткоћом, духовитошћу и сатиричношћу да надвиси и многе који не припадају дамском роду...
Предност афоризама, а који чине збирку Сизифе, промени руку је у очигленој непосредности. Поруке су неисконструисане, запљусну нас из дна душе, понуде нам искрено и емоционално осећање без трунке намере да нам се нешто допадне једино због тренутне досетке.
"Има заиста љубазних људи. А има и нас који увек говоримо истину."
Афоризам који нас може охрабрити и упутити на латинске изреке: Истина сувише трпи, али се никад не гаси, и на још прикладнију: Језик истине је једноставaн ( Веритатис симплекс оратио ест).
"Лупа не увеличава ситне душе", афоризам је који нас упућује на данашње време када је све више ускогрудих људи, да не говоримо о сујетама, полтронству, самоцензури, несуочавању са истином.
Био сам, игром случаја, у прилици да присуствујем промоцији збирке афоризама "Сизифе, промени руку". Десило се нешто што сваки аутор у потаји прижељкује. Павица је читала своје афоризме, а који су уистину имали пуно одзвона. Баш тако, одзвон је у овом случају презицнији појам од одјека. Било је доста публике, али и афористичара из Крушевца, Параћина, Лесковца... И једни и други су реаговали на исти начин, спонтано, наградивши сваки прочитани афоризам. Наравно, у таквом амбијенту аутор увек прочита више афоризама него што је планирао.
Други резецент ове успешне збирке афоризама, Владица Миленковић, записује: : "Мало је женских аутора у афористици који се са озбиљношћу посвећују овој краткој књижевној форми и који су спремни да прихвате све критике и сугестије како би напредовали у нечему у шта су искрено заљубљени, па је стога било велико задовољство радити на једном таквом рукопису."
Уистину, тако и треба, онај који жели да критикује, превасходно мора и сам да прихвата добронамерне критике. Срећом, ова је збирка преживела праву селекивност па би свака критика била више него злонамерна.
Нема коментара:
Постави коментар