понедељак, 15. децембар 2014.

GORIONIK NADE

Imala sam tek šest godina. Decembar je mesec kad počinju praznična darivanja i iskreno sam se radovala svemu predstojećem. Te godine ja sam dobila komplet od 12. knjiga "Bajke za decu". Sećate se onih slatkih, malih knjižica, ukoričenih u dve kutije, u svakoj po šest? E, te bajke su obeležile moje detinjstvo i kao i svaka knjiga formirale moje buduće stavove.
Evo ja sam se "zalepila" za "Malu sirenu" i "Devojčicu sa šibicama". Jaoj, koliko li sam ih samo puta iščitavala od početka iščekujući drugačiji, pošteniji kraj! Koliko li sam se samo puta upitala zašto ovaj čika koji ih je napisao nije bio raspoložen dok je dodeljivao sudbine svojim likovima! Bajke moraju da imaju srećan kraj, galamila sam razbijajući glavu o sopstvenu nemoć da to promenim.
Onda sam odrasla i izašla iz okvira priča za malu decu,ali ne i iz priče o deci.Izašla sam i iz toplog roditeljskog doma u beli svet.
Tek tad sam razumela čiku pisca shvativši da sve ono što se dešavalo maloj sireni i devojčici sa šibicama nije bila bajka.
To što je mala sirena morala jedno da da da bi nešto drugo dobila, e, to nije pošteno! Pošteno je da se boriš, ne da se žrtvuješ kako bi nekom ispunio hirove. Pošteno je da se ne odričeš sebe zarad svojih snova već da ka njima koračaš sa onim što nosiš trudeći se da ne poklekneš upravo pred ovima koji ceo život ucenjuju, daju, ali uzimaju za uzvrat, pružaju, ali kasnije to naplaćuju. Pošteno je da kažeš ne na svaku ucenu i manipulaciju,a ono što ti je u životu namenjeno, ne brini- neće ti izmaći. Kako dobro tako i loše. Koraci učinjeni sa ljubavlju odvešće nas upravo tamo gde je izvorište iste- ka čistoj duši. Jer u pustinji duše kap radosti znači život!
Mnogo je šibica upaljeno u mraku nečijeg života. Dostojanstveno gore, nemo moleći za pomoć. A mi ih ne primećujemo omađijani sopstvenim šljaštavilom. Mnogo je sklupčanih promrzlih tela. Promrzla od ljudske površnosti, bezosećajnosti, nemara, nebrige, zapostavljenosti. Kada se takva hladnoća uvuče pod kožu jedino što može da ugreje je topla ljudska reč i ruka koja pruža ne tražeći ništa za uzvrat. Da nisu u žurbi za površnim sebičnim ciljevima u životu, ljudi bi primetili svaku bosonogu, izgladnelu i u nemili život skalupljenu devojčicu. I učinili bi bilo šta da spreče onu šibicu da dogori. Do nokata. Do kraja. Do isticanja života.
Susretala sam i vile i veštice, i neimare i razgraditelje, one koji pružaju i ove koji otimaju, svedoke ljudskosti i ljubavi i antihriste, moralne i promiskuitetne, iskrene i lažljive, bedne i bogate.... Svima im je jedno zajedničko: težnja da budu voljeni. Ljubav je pokretačka snaga. Ona vrti sve točkiće.
Pružala sam ruke izgladnelim devojčicama, sirotanima surovog vremena, i nepravedno zakinutim malim sirenama. Eto ta šaka ljubavi, ta mrvica iskrene podrške i davanja, ta kapljica života uvek je dovoljna da ulije snagu i volju i vrati veru u dobre ljude.
Zove se nada.
Dok u srcima gori ljudskost ni jedna šibica se neće ugasiti beznađem!

#Pavica Veljović