понедељак, 27. април 2015.

MIRNO SPAVAJ, NANO

MIRNO SPAVAJ, NANO
Smiraj još jednog turbulentnog dana ne znači obavezno i kraj turbulencije. Bar ne u mom slučaju preživljavanja na tlu ljubljene mi Srbije. Taman što sam ušuškala jednu simpatičnu baku u njene staračko-detinje svetove držeći je za ruku i mameći one blagoslove od kojih, da se mogu unovčiti, verujte mi- bila bih najbogatija osoba na svetu, dođoh kući. A kuća....
Ne daj Bože da sam bila odsutna duže od tih pet sati, bila bi izmeštena bar na lokalno raskršće, pobodena na kant, decu bih brala sa drveća,a muža mučenika kojem je garaža, sem izvora moći ( finansijske, razume se ) i rehabilitaioni centar za mozak ( sam ga tako prozvao bežeći od necenzurisanih mi jezičkih sposobnosti ) ne bih uspela izvući iz kanala, jer se zavukao što zbog posla što zbog zvučne izolacije od pitanja i zahteva tipa- "Tata, daj!", "Tata, mi smo...!", "Tataaaaaa, gde je mamaaa?!"
- I ti hoćeš u Nemačku?! Hoćeš namerno da me ostaviš OVOJ deci na milost i nemilost! Sebična si, znaš. Šta ja da radim kad kažu- mi smo gladni?!", zapeva,a sve glavu iz kanala ne diže, taman namešten da ga dočekam na volej, ali se ljubazno suzdržavam i mantram one dane kad je mogao. Da digne glavu, razume se.
Znaš šta: kad kažu da su gladni, ja im obično dam da jedu!, odgovaram tiho, a on zna da kad ga tako usitnim, dalje nema. I ja sam mislila da dalje nema, kad ono međutim....
Vratim kuću na temelje, opslužim Veljoviće od najstarijeg mi devera do namlađeg kučeta( da, da i on je Veljović, morala da ga pišem na svoje ime, jer ga sem mene i dece niko nije hteo, a svekrva je svojevremeno mislila da nam pas ni ne treba, jer imamo mene. I ja sam tad mislila da ne moramo u Zoo-vrt da bi videli majmune, jer je ona rodila jednog za mene..... ), sednem dušom da danem i da koju na "Fejsbuku" lanem, kad eto ti poruke.
Draga prijateljica je roditelj-hranitelj. Iz bezbednosnih razloga neću navoditi njeno ime, samo napominjem da se radi o osobi koja je više nego poštena. Kuka, zapeva, slom živaca dobila, ne zna kako da izmiri posao i.. Mišljenje. E, tu nastupam ja. Da dam predlog, dakako.
- Pavo moja, šta bi ti radila da ti kao hranitelju najave posetu onog.. Onog...( pa sve knedlu guta, mučenica; piše, ali ja osećam kako joj je)
- Prejeziči ga već jednom, đavo da ga nosi!, dreknem ja , inboks odzvanja.
- Vulina!, odgovara mučena mi prijateljica u jednom dahu i zaustavlja svoj da me bolje čuje.
I jaoj!
Eto šta je prednost toga što nisam hranitelj nekoj našoj deci nego svojoj, da su svi zdravi i živi: izbegneš bar Vulina. Postavi se profesionalno: praviš se luda kao ne znaš ti ko je on, pa popljuješ vlast koja ne ulaže u socijalu i decu! Ja ako ne bih tako ubi me, reč mu ne bi dala da zine, rasplakala bih se na silu, poludeo bi od muke, ali tako da kamere sve snime. Plačeš, kukaš i pljuješ, a sve njega za milost i razumevanje moliš. I sve bih ga ja tapkala po ramenu kao vapaj- pomažite gospodine vi ste tamo jedini normalni! Kad oni mogu nama da serviraju Nušića na svoj način praveći od reale iracionalu i narod na budalu, videli bi mene šta je gluma! Ja sam bar pismena!
Prolomi se smeh kroz vasceli inboks.
Potom stiže poruka od jednog poštenog, hoće da se ljubimo.
Reko": počni ti bez mene, ja sam u frci, pa kad stignem...
I tako... Turbulencija.
Ali dan je tek raskopčao jeleče.
Mirno spavaj, nano. Ipak sam ja Pavica. Da je umeo, grom bi opalio ranije.