~ Zašto je vrba tužna ~

O jednoj vrbi, o njenoj tuzi
nikada niko nije snio.
A ja bejah svedok te patnje,
umoran, druže, pod njom si bio.

Povila svoje tanane grane
pod povetarcem što ljubav ga zovu.
Eh, pusti lahor tek procvetane
te mlade uvojke povi ka rovu.

Htela je nešto tek da mu šapne,
pustio nije da živi tada.
Snagom vetra otrgnu joj srce,
potonu vrba čedna i mlada.

Njene su oči plesale nebom,
htela je da uplovi u mirne luke.
Pružaše srce ka povetarcu,
ali joj ostaše prazne ruke.

Sagnuta stoji, ranjenog stabla,
utrobe iščupane do zemlje crne!
O, uboga ljudska snago vetra,
što joj poreza grane topline?

Prolaznik nemi u noći letnjoj
stajaše dugo kraj vrbe te.
Zajedno gledaše nekud u daljinu
ranjene vetrom te duše dve.

Oslonio je svoje umorno telo
na krošnje izborane od vremena zla.
Tišina nema orosi im čelo
- spoji u nemir ta bića dva.

Tužan čovek i tužna vrba
jedno na drugo sada liče.
Utehu traže jedno u dugom
- bejah svedok te tužne priče.

"Digni glavu, o, stranče u noći",
arijom grana vrba mu zbori.
Ne daj da te ovaj život slomi,
jer čovek je rodjen da se bori!

Bila sam svedok te tužne priče
istine u krošnji duboko urezane.
Nosim u srcu poruku vrbe:
"Ne daj nikom da ti lomi grane!"

Pavica Veljović©