APRILI-LI-LI

Aprili-li-li

Sat me budi tačno u 5i30h. Odlazim tiho ,da ne probudim ostatak porodice ,do kupatila, puštam toplu vodu, jurim do kuhinje i stavljam kafu. Stajem pod tuš da saperem ostatke sna, razbudim misli, a onda opet trk u kuhinju. Voda vri. Pu, majku mu, deca se opet juče igrala radnje, sakrili posudu sa kafom, gde da tražim? Kao da ih je Ajnštajn napravio toliko su vešti, ali mi ni instikti ne pomažu da učinim korak dalje od kipuće vode u pronalasku. Kutija! Kako im samo pade na pamet da je stave u korpu za veš?! Da nisam imala potrebu svoju intimu vezanu za donje delove da odložim tamo, ovoga jutra bih kafu pila tek na poslu,a to za sobom povlači posledice- popila bih duplu! I oslađenu osmehom ljubaznih i prijateljski nastrojenih kolega.

Otpijam prvi gutljaj čarobnog napitka i pravim plan, rezimirajući prethodni dan i obećanja. Danas, pošto se vratim sa posla i pokupim klince iz škole, idemo u pozorište. Daju izvrsnu dečiju predstavu. Deca su sama novac sakupila od džeparca. Ponosna sam na njih! Dajemo im dovoljno i da im pretekne. Hvala Bogu ima posla, svi radimo, zadovoljni smo, može nam se. Bila sam u radnji i kupila sve što nam je potrebno za mesec dana bez da sam gledala u spisak. I u novčanik. Gledam juče muža kako isplaćuje platu svojim ljudima u garaži, ćuška im i bakšiš,  oni zadovoljno trljaju ruke, smeše se i zahvaljuju. Ne znam da li je srećniji on koji ima da daje ili oni koji su pošteno svaki dinar zaradili. Sreća vrca svuda! Svi zadovoljni!

Ja sam mnogo srećna na ovom poslu. Radim ono što najviše volim- pomažem ljudima. Medicinske sestre su kod nas na ceni i to me raduje. Čak saznajem od koleginica da iz drugih država dolaze ovde da traže posao toliko dobre uslove nudimo! I jeste tako! Kada sam ostala trudna sa srednjom ćerkom, odmah su mi dali sve privilegije i dostojanstveno me ispratili i sačekali sa porodiljskog, dinar mi jedan ukinuli nisu, kamoli da sam ostala bez posla. To je moja Srbija, brale! Nisu ni oči otvorila, a moja deca su dobila svu raspoloživu podršku države. Divno! Samo da su zdravi. Mada hvala Bogu imamo najbolje stručnjake i ustanove, nema tog dečijeg problema koji se ne reši odmah! Zna se ko je budućnost ove zemlje!

Polazim od kuće. Šest je ujutru. Miris pekare golica mi nozdrve, ali se ne zaustavljam. Ovde se svi zdravije hranimo, ponela sam jabuku, biće mi sasvim dovoljna uz plaćen obrok od firme. Ne, ipak idem da kupim kiflu, dve, ako naiđem na koje psetance uz put da imam da ga nahranim. Desi se, doduše, retko da neko kučence zbriše od kuće u potrazi za avanturom, neka mi se nađe dok ne dođe vlasnik i povede ga svojoj kući. Azil za pse nemamo, jer se o njima mnogo vodi računa. Nikada nisu napušteni, gladni, bolesni i pušteni po ulici.

 Ulazim u ustanovu i svi me dočekuju ljubazni, nasmejani, čili i orni za rad. Sva sreća nema posla, jer zdravlje ljudi je rešeno i dovedeno do nivoa savršenstva tako da im je potrebna samo naša minimalna pomoć i saveti. Nigde redova, nigde jauka. Osećam se ponosno!

Bacam pogled kroz prozor ambulante. Deca u parku. Uživaju! Svi zajedno, veseli i namsejani, majke u obližnjem lokalu na miru pijuckaju kafu, znaju da su mališani bezbedni, jer kako god ko prođe obrati pažnju na njih, izgrdi one koji se veraju po drveću da ne padnu, pomiluju po kosi, pruže čokoladicu i nastave put. Deca odmahuju, smju se i ostaju u svom radosnom svetu igre i zabave. O, baš sam srećna!

Gle! Čika policajac sa rukama na leđima „demonstrira“ silu. Joj, baš je simpatičan. Pa kome treba policija u ovako lepoj, mirnoj, savršeno uređenoj državici u kojoj i cvrkut ptičice biva ispraćen aplauzima? Ma on to radi iz zadovoljstva, vidi se. Isti su i oni sustanari koji zajedničkim snagama uređuju prostor oko svojih zgrada, smeju se i šale, sade cveće i pričaju viceve. Crkoše od smeha! Kao da je vreme stalo....

Prođe mi radni dan. Sređujem papirologiju i utiske. Dobro je, narod je zadovoljan, nema ozbiljnije bolesti od hiperemije ždrela i povišene temperature. Svi stabilne ličnosti, a to je najbitnije. Dakle, zadovoljni životom, te im i imuni sistem ojačao!

E sad odoh po platu, pa po decu, pa u pozorište, pa.....

-         Dušo, dušo! Ustani! Probudi se!, čujem bariton kako me poziva, skaćem kao oparena, klepim glavom o iluziju i....

Samo sam htela sebi da priuštim makar na Dan šale jedan san o životu.

Ni  platu nisam stigla da dobijem. Toliko kratko traju svi naši snovi.............