PRST U UHU
Izlazim van. Vrućina. U Srbiji kad bije, bije sa svih strana: odole naši, gore vaši. Trpim. Graška znoja klizi ka nosu. Dignem obrvu i vratim grašku, bez reči. Da, ovde se sve odvija bez reči. Gluvih telefona igramo se već godinama. Oni nama informaciju, mi sebi prst u uho. Kapacitet mozga toliko je olabavljen da će ga većina uskoro uvlačiti, umesto učkura, u donji veš. Meni skočio gornji. Pritiska me u glavi. U potrazi za tamo nekim štivom što ga nazivaju književnošću, a pripada kao nekom realizmu, naletim na "tešku" literaturu savremenika i izvinjenje ljubaznog prodavca:" Izvin"te, komšinice, moram i ja da zaradim. Ništa to tvoje ne prolazi, samo ove pevaljke što pišu, ali ako rekneš šta "oćeš, za tebe ima da stvorim. Na ti papir, zapiši mi. Ima da ti nabavim!" Nabavi mi mašinu da se pretvorim u Transformersa i teleportujem u božiju mater, čula sam da tamo još uvek ima života. I dobrih knjiga.
Pogledam ga sa razumevanjem. Moj sažaljiv pogled ukopao ga je iza pulta i bi mi ga žao, te sam prva popustila. I napustila knjižaru.
Nevolja nikad ne ide sama. Nosi i heklane čizme. Ne mogu da izbegnem. Moraću opet da stisnem petlju i preguram nadolazeću inteligenciju sa tonom ipo šminke, tim heklanim čizmama, naočarima do usta i ustima do čela. "O, gde si ti, mala? Od kad si "zabola" onu gažu za TV, niko te živ ne vidja. Pišeš li išta pametno?"-izusti karikatura, a ona bora koja zaustavljaše malopredjašnju grašku znoja, lagano prerasta u grč. Preskačem pitanje. Ionako odgovor ne bi razumela. Nemam ja više te godine da strpljivo objašnjavam drugima nešto što nikada neće razrušiti barijere uma godinama strpljivo gradjene uz "Grand paradu", "Malu nevestu" i "Sulejmana". Stvarno nemam strpljenja. Odmah predjem na stvar.
- Gde da nadjem Umberta Eka?, izustim u dahu, zinem, iskolačim oči, stisnem srce da preživim odgovor i triput se ujedem za jezik. Ali kasno.
" Umberto Eko?! Ne seri da je "izbačen" novi parfem?! U, jeeee, to moram da imam!"
Kliznu ona graška znoja. Tvrdoglavo se skotrljala tik niz nos. Zastade negde na rubu usne. Ignorišem golicanje. Slegnem ramenima, odmahnem rukom i podjem. Sama, bez knjige, sa mislima.
Oni nama informacije, mi prst u uho.
Za vašu informaciju: žao mi je što na vreme nisam stavila oba.
Pavica Veljović©
Izlazim van. Vrućina. U Srbiji kad bije, bije sa svih strana: odole naši, gore vaši. Trpim. Graška znoja klizi ka nosu. Dignem obrvu i vratim grašku, bez reči. Da, ovde se sve odvija bez reči. Gluvih telefona igramo se već godinama. Oni nama informaciju, mi sebi prst u uho. Kapacitet mozga toliko je olabavljen da će ga većina uskoro uvlačiti, umesto učkura, u donji veš. Meni skočio gornji. Pritiska me u glavi. U potrazi za tamo nekim štivom što ga nazivaju književnošću, a pripada kao nekom realizmu, naletim na "tešku" literaturu savremenika i izvinjenje ljubaznog prodavca:" Izvin"te, komšinice, moram i ja da zaradim. Ništa to tvoje ne prolazi, samo ove pevaljke što pišu, ali ako rekneš šta "oćeš, za tebe ima da stvorim. Na ti papir, zapiši mi. Ima da ti nabavim!" Nabavi mi mašinu da se pretvorim u Transformersa i teleportujem u božiju mater, čula sam da tamo još uvek ima života. I dobrih knjiga.
Pogledam ga sa razumevanjem. Moj sažaljiv pogled ukopao ga je iza pulta i bi mi ga žao, te sam prva popustila. I napustila knjižaru.
Nevolja nikad ne ide sama. Nosi i heklane čizme. Ne mogu da izbegnem. Moraću opet da stisnem petlju i preguram nadolazeću inteligenciju sa tonom ipo šminke, tim heklanim čizmama, naočarima do usta i ustima do čela. "O, gde si ti, mala? Od kad si "zabola" onu gažu za TV, niko te živ ne vidja. Pišeš li išta pametno?"-izusti karikatura, a ona bora koja zaustavljaše malopredjašnju grašku znoja, lagano prerasta u grč. Preskačem pitanje. Ionako odgovor ne bi razumela. Nemam ja više te godine da strpljivo objašnjavam drugima nešto što nikada neće razrušiti barijere uma godinama strpljivo gradjene uz "Grand paradu", "Malu nevestu" i "Sulejmana". Stvarno nemam strpljenja. Odmah predjem na stvar.
- Gde da nadjem Umberta Eka?, izustim u dahu, zinem, iskolačim oči, stisnem srce da preživim odgovor i triput se ujedem za jezik. Ali kasno.
" Umberto Eko?! Ne seri da je "izbačen" novi parfem?! U, jeeee, to moram da imam!"
Kliznu ona graška znoja. Tvrdoglavo se skotrljala tik niz nos. Zastade negde na rubu usne. Ignorišem golicanje. Slegnem ramenima, odmahnem rukom i podjem. Sama, bez knjige, sa mislima.
Oni nama informacije, mi prst u uho.
Za vašu informaciju: žao mi je što na vreme nisam stavila oba.
Pavica Veljović©
Нема коментара:
Постави коментар