Ovo je priča o tim ljudima. Ovo je priča o jednoj od njih.
Bila sam tad na raskrsnici života; ni levo ni desno nije podrazumevalo veru u ispravnost puta, ostalo je samo da se ide pravo. Pravo, pa u život. Kako znaš i umeš, nikog nije bilo briga. Skoro, pa da je i meni bilo svejedno, ali imala sam dete uz sebe i nisam smela dozvoliti luksuz da donosim pogrešne odluke. Nisam smela zbog nje koja mi je verovala, čija budućnost je bila u mojim rukama. Nisam smela da napravim ni jedan propust, jer je odgovornost bila prevelika.
Sećam se da sam sa novinama u rukama stajala na uglu dveju ulica čekajući na minus petnaest da terenska sestra napusti kuću koja će, ispostavilo se, postati uskoro i moj dom. Bacam pogled na oglas po milioniti put: "Ženi, invalidu, potrebna sposobna, mlada, vedra duhom osoba za pomoć i negu. Stan obezbeđen." Nemam izbora. Šta god da me tamo čeka, ja znam da moram. Sa tim mislima ulazim u kuću i...
"Nemoj tako da me gledaš, nije meni ništa, samo sam malo neočešljana, ali rešićemo i to..", progovara mlada žena, a ja hvatam sebe gde krijem suze; još ne znam da li sam postupila ispravno ili pogrešno kad mi je pogled preleteo preko osobe čiji život se svodio na 15 metara kvadratnih i tako čitavih- 30 godina! Hej, 30.godina, čoveče!
Naravno da nakon razgovora nalazimo zajednički jezik. Prva lekcija savladana po prelasku praga: nema sažaljenja! Bože, kako me je bilo sramota! Toliko ljudi sam odnegovala, toliko bolesne dece čiji deformiteti su bili genetski uzrokovani mi je prošlo kroz ruke, toliko emocija progutanih, a ja dočekam da se iznova suočim sa jednim bićem specifičnih potreba i rasplačem se. Došlo mi je bilo da u zemlju propadnem, ali.. Nije mi dala da se osećam loše. Nije ništa govorila, nije me osuđivala, nije se ljutila. Razumela je. Razumela je moju slabost i potrebu da svemu dam novo lice, lepo, srećno, blaženo, bez greške.. Oslobodila je neku novu mene iz mene i obe smo bile srećne.
Imala sam definisane termine za dolazak i negu, ali je vremenom potreba da budemo zajedno bivala veća, mimo posla, onako drugarski, ljudski, kao dve srodne duše. To je bilo zanimljivo: sa jedne strane ona kojoj se život svodio na jedan prostor, ali ne i jednu dimenziju, na zavisnost od moje ruke, ali ne i nemoć da se snađe kad me nema i sa druge strane ja- rastrzana na sto strana, ali za nju uvek dostupna.
Opet nastupa onaj period kada ja tonem. Ona ništa ne govori. oseća, ali ćuti. Poziva me da pomognem, kaže da ne može sama. Posle se mislim: ma mogla je, kako je funkcionisala pre mene, nego..... I tu me potpuno fascinira spoznaja koliko neko ume kad hoće da bude jak! Jak, najjači, jači od svih, jači od sudbine, jači od života! Najjači na svetu ako želi!
Bavila se regresoterapijom koja podrazumeva rad sa ljudima i lečenje izvesnim Bahovim kapima. ( ne razumem se ni danas potpuno u materiju, ali znam šta sam ja radila ) "Tvoja energija je božanstvena i volela bih da ti spremaš kapi ljudima onako kako ti kažem. Sve je energija, tako ćemo im preneti dobre vibracije..", govorila bi mi,a ja sam je gledala kao tele i poslušno činila šta je od mene tražila. Videla sam sreću na njenom licu svaki put kada bismo se srele. Videla sam da je opuštena, da mi veruje, ma videla sam da me stvarno voli!
Volela sam i ja nju. Ženu čiji život je promenjen sa 18.godina kada je, nakon saobraćajne nesreće, izgubila potpuno pravo da... Bila je biljka. Tri godine u komi, u gipsanom koritu, naredne tri lečenja u nemačkom Institutu "Hrist", besomučne borbe sa demonima iznutra, ostavljena od onih koji su je u to stanje nemoći doveli, na teretu ovih kojima je ostala kao potpuni telesni invalid kojem ni sfinkteri nisu radili bez pomoći tuđe ruke, niti se mogla sama očešljati niti nahraniti niti... Nije ništa od toga mogla, nije dizala sebe, ali je uspevala da digne svakog ko bi makar i pomislio da pada! Sve je prihvatala mirno. Nikada nisam videla ni tittraj na njenom licu koji bi govorio kako se oseća, ali sam osećala kako joj srce podrhtava i kad je tužna i kad se sekira i kad.. Sve sam znala bez reči. Znala sam koliko je jaka!
Govorila je tiho, nikada se nije ljutila. Znam da sam negde kapirala kako ona ustvari svo to vreme kao da oprašta svetu što je tako surov i zao, kao da ga svojim ćutanjem, ljubavlju i razumevanjem miluje i štiti od samoga sebe. Jednakom ljubavlju kakvom je znala da pristupi svakom čoveku koji je hrlio ka svom samouništenju.....
Za deset meseci, koliko sam boravila kod nje, uradile smo sve ono što je želela,a do tad nije mogla, jer.. "Nisam se osećala sigurno. Sa tobom svet dobija novu dimenziju. Imaš to nešto što pokreće..." Dizala sam je da stoji! To je bio istovremeno i najveći napor, ali i najveći naš uspeh. Prašnjave sprave za stajanje bile su do tad neupotrebljene. Mi smo ih, eto, upotrebile! Tada je pustila suze, sećam se. Ja nisam smela. Nisam smela da pogrešim! Nisam iako je ona bolje od mene znala da sam lekciju sažaljenja savladala odmah.
Otišla sam iz nejnog doma. Tada sam je prvi put čula da se ljuti, ali sam mirno prihvatila svaku njenu reč. Vezala se za mene, a znala je da jednom moram otići. Sama mi je to rekla i samu je sebe prekorevala zbog toga:" Ne smeš da se osvrćeš. Ni zbog mene niti bilo zbog koga. Čovek je jak onoliko koliko puta može na napravi korak napred! Idi! Neka ti je srećan put. Koračaj i ne zaustavljaj se sem ako ne vidiš da nekom treba pomoć, ali to tebi ne treba ni da govorim...", bile su reči koje su me ispratile.
I otišla sam.
I još koračam.
Napred.
I svaki put kada me život dovede u vir, kada osetim da nema dalje, da nema goreg, da je sad na redu potonuće setim se Nje koja je, misleći da čak i ime nosi lošu karmu svoje promenila i nastavak -ca potpuno izbacila dajući sebi novo KRISTINA ( KristIstina ), setim se reči- Koračaj, ne osvrći se....
Napisala sam jednom nešto upravo podstaknuta Njome i tom energijom koja je mirna, ali ne miruje, snagom koja deluje kao slabost, ali je nemerljiva, ljubavlju koja se ne čita sa lica, ali je u srcu:
NIJE INVALID ONAJ KOJI NEMA NOGE, VEĆ OVAJ KOJI IH IMA, ALI NE KORAČA NAPRED!
Нема коментара:
Постави коментар