U slučaju da vaše noge požele napraviti korake po centru Surčina vodite računa da ne ugazite u- pare! Da, da, dobro ste čuli svi vi koji ćutite. Može biti i da ćete u svoj toj tulumenti biti zasuti svežim betonom i bajatim informacijama kako se baš sad radi put! Opet! Stoti put put! Pre mesec dana se radio put, pre dva meseca se radio put, pre tri...Cele ove, prošle, pretprošle godine se radio put. Svaki put kad se neki put nekom omaknu tričave stotine eura, a on navrne ovde da spere greote i opere ruke. Od prljavštine. I poganštine. I od tudje muke ovonarodne.
Ne rade semafori. Ne rade ulična svetla. Ne radi ni vlast ništa. Drugi rade za njih. A ni oni ne rade.
Radi meni mozak. 300 na sat. Dovoljno da sednem u obližnje kafanče, pravim se da tobož čitam knjigu/ jer jedino tako deluješ bezazlen i bezopasan / i oslušnem bele oblutke koji padaju okolo uz nezaštićene prolaznike, ovi ih odgurnu, promrljaju i nastave dalje, spuštene glave, samo pomeraju usne, ali sam već ustanovila šta progovaraju sebi u bradu: "Dokle će nas više zajebavati?"
Dokle god budete ćutali, šutkali kamenčiće i plaćali unapred nerealizovane vodovode, septičke jame koje su, kako vam obećaše, produžetak vašeg debelog creva i sve same rade, vaše je samo da serete i dokle god, čim ptica selica zauzme poziciju na ogoljenoj žici za poletanje,a trafo se istog trena raspadne, palite sveće i grejete se uz njih na minus dvadeset! Šta je?! Ne govorim li istinu?!
Ovi što truju pacove po kućama moju da zaobidju. I rodjeni pacovi od mene beže, jer sam toliko zatrovana neimaštinom, vašim lopovlukom i bestidnošću pojedinaca da mi se i pranje para kroz izgradnju puta u Surčinu čini našom tradicijom. Nikako da se naviknem. Nikako da prestanem da gundjam, drobim, spominjem. Nikako da prihvatim da od nas toliko njih nekoliko pravi budale.
Spuštam knjigu u tašnu. Ne vredi više sedeti. Slušam samo sopstvene misli i okolna ćutanja. Ali to slušam godinama.
"Gospodine, molim Vas, naplatite mi ovo", ljubazno dozivam konobara
- Jeste čuli za novo opojno piće? Zar ne bi bilo bolje da sam Vas njime ponudio?, govori uzbudjeno, ali bez emocije, gleda u mene, ali me ne vidi, ma ne čuje ni samog sebe opijen ko zna čime.
- Pila sam domaću, šta je sporno?, pokušavam da dokučim čime mu je ispran mozak,a već motam film po glavi kako bi mogao biti ovim što se ispiraju putevi. U Surčinu. Jebote, da nije "nagazio"?! U pare?! Da li kasno pišem ovo sve?!, motaju se misli prestižući jedna drugu k"o gradski autobus baku koja se poštapa na prelazu gde semafori ne rade.
" Ama ova Trilaterala. Slušam ljude celo jutro, samo o tome pričaju! Kažu- biće opasno dobra stavar kad nas...", jezik mu prestiže misli.
" Gospodine, ne zanimaju me strana pića. Naplati domaću. Ja sam uvek za nešto- narodno!", prekidam uzbudjenog opijenika pitajući se odakle mu ovo mišljenje, jer, slobodno ocenjujem, sam ga ne ume stvoriti, a potom bacim pogled iza sebe. Logično, kafana iza čijih ledja je Opština, Opština pred čijim se očima godinama rade iste radnje, radnje pred čijom prljavštinom svi zatvaraju oči, oči... ma mi smo, Surčinci, više Predsednika Opština ispratili u zatvor nego na kakvu važnu konferenciju. Toliko smo često to činili da ovi iz Komunalnog više digli ruke, te ni parole ne postižu da poskidaju, eno ih vise od prošlog nam "ispraćaja". A ko ih je birao?!, dodala bih i ja svoju, nego sam niska pa ne mogu da je zakačim kraj one "Vojice, lopovu!"
Ne! Nije problem u očima. I slep vidi šta se dešava.
Problem je u ustima.
Mnoga su zabravljena na pravi način.
A ključ?!
Ključ je, priča se, neko izgubio.
I da ga jebem ako ga nadju do sledeće zime kada će ponovo raditi,a ono šta drugo, do puteve!
Jer put od novca do Surčina popločan je namerama. Kakvim?!
Videćete kad počne predizborna kampanja.
Ugazili smo u demokratiju. Sad smo u njoj do guše.
Ne rade semafori. Ne rade ulična svetla. Ne radi ni vlast ništa. Drugi rade za njih. A ni oni ne rade.
Radi meni mozak. 300 na sat. Dovoljno da sednem u obližnje kafanče, pravim se da tobož čitam knjigu/ jer jedino tako deluješ bezazlen i bezopasan / i oslušnem bele oblutke koji padaju okolo uz nezaštićene prolaznike, ovi ih odgurnu, promrljaju i nastave dalje, spuštene glave, samo pomeraju usne, ali sam već ustanovila šta progovaraju sebi u bradu: "Dokle će nas više zajebavati?"
Dokle god budete ćutali, šutkali kamenčiće i plaćali unapred nerealizovane vodovode, septičke jame koje su, kako vam obećaše, produžetak vašeg debelog creva i sve same rade, vaše je samo da serete i dokle god, čim ptica selica zauzme poziciju na ogoljenoj žici za poletanje,a trafo se istog trena raspadne, palite sveće i grejete se uz njih na minus dvadeset! Šta je?! Ne govorim li istinu?!
Ovi što truju pacove po kućama moju da zaobidju. I rodjeni pacovi od mene beže, jer sam toliko zatrovana neimaštinom, vašim lopovlukom i bestidnošću pojedinaca da mi se i pranje para kroz izgradnju puta u Surčinu čini našom tradicijom. Nikako da se naviknem. Nikako da prestanem da gundjam, drobim, spominjem. Nikako da prihvatim da od nas toliko njih nekoliko pravi budale.
Spuštam knjigu u tašnu. Ne vredi više sedeti. Slušam samo sopstvene misli i okolna ćutanja. Ali to slušam godinama.
"Gospodine, molim Vas, naplatite mi ovo", ljubazno dozivam konobara
- Jeste čuli za novo opojno piće? Zar ne bi bilo bolje da sam Vas njime ponudio?, govori uzbudjeno, ali bez emocije, gleda u mene, ali me ne vidi, ma ne čuje ni samog sebe opijen ko zna čime.
- Pila sam domaću, šta je sporno?, pokušavam da dokučim čime mu je ispran mozak,a već motam film po glavi kako bi mogao biti ovim što se ispiraju putevi. U Surčinu. Jebote, da nije "nagazio"?! U pare?! Da li kasno pišem ovo sve?!, motaju se misli prestižući jedna drugu k"o gradski autobus baku koja se poštapa na prelazu gde semafori ne rade.
" Ama ova Trilaterala. Slušam ljude celo jutro, samo o tome pričaju! Kažu- biće opasno dobra stavar kad nas...", jezik mu prestiže misli.
" Gospodine, ne zanimaju me strana pića. Naplati domaću. Ja sam uvek za nešto- narodno!", prekidam uzbudjenog opijenika pitajući se odakle mu ovo mišljenje, jer, slobodno ocenjujem, sam ga ne ume stvoriti, a potom bacim pogled iza sebe. Logično, kafana iza čijih ledja je Opština, Opština pred čijim se očima godinama rade iste radnje, radnje pred čijom prljavštinom svi zatvaraju oči, oči... ma mi smo, Surčinci, više Predsednika Opština ispratili u zatvor nego na kakvu važnu konferenciju. Toliko smo često to činili da ovi iz Komunalnog više digli ruke, te ni parole ne postižu da poskidaju, eno ih vise od prošlog nam "ispraćaja". A ko ih je birao?!, dodala bih i ja svoju, nego sam niska pa ne mogu da je zakačim kraj one "Vojice, lopovu!"
Ne! Nije problem u očima. I slep vidi šta se dešava.
Problem je u ustima.
Mnoga su zabravljena na pravi način.
A ključ?!
Ključ je, priča se, neko izgubio.
I da ga jebem ako ga nadju do sledeće zime kada će ponovo raditi,a ono šta drugo, do puteve!
Jer put od novca do Surčina popločan je namerama. Kakvim?!
Videćete kad počne predizborna kampanja.
Ugazili smo u demokratiju. Sad smo u njoj do guše.
Pavica Veljović©
Нема коментара:
Постави коментар